Вла­ди­мир Шпо­ња, тре­нер Хај­ду­ка из Ди­во­ша, зна да ода­бе­ре. Но­ви члан је Ми­лан Ба­чван­ски из  Наф­та­га­са, је­дан од нај­ко­ри­сни­јих пр­во­ти­ма­ца Еле­ми­ра­ца, а у ње­го­ве ква­ли­те­те уве­рио се шеф стру­ке је­се­њег пр­ва­ка, као се­лек­тор ама­тер­ске ре­пре­зен­та­ци­је ФС Вој­во­ди­не.

– По­зи­тив­но сам од­го­во­рио на по­зив из Хај­ду­ка, при­хва­тио сам по­ну­ду и у на­став­ку пр­вен­ства би­ћу члан во­де­ће еки­пе у „Вој­во­ди­ни“. Имао сам и дру­гих по­ну­да, али по­сле раз­го­во­ра са Ди­во­ша­ни­ма, ни­сам се дво­у­мио. За крат­ко вре­ме у се­лек­ци­ји вој­во­ђан­ских ама­те­ра, упо­знао сам се са на­чи­ном ра­да тре­не­ра Шпо­ње, чуо мно­го ле­пих ства­ри о клу­бу, же­лим да на­пре­ду­јем и ви­део сам при­ли­ку у клу­бу из Ди­во­ша. За­хва­лио бих се Наф­та­ши­ма на све­му, сјај­но сам био при­хва­ћен и же­лим да оства­ре пла­но­ве – ка­же Ба­чван­ски.

Ме­ђу Еле­мир­ци­ма је про­вео по­след­њих 18 ме­се­ци. Ове је­се­ни на те­ре­ну је про­вео 1.003 ми­ну­та и два пу­та се упи­сао ме­ђу стрел­це.

– На ме­чу са Сло­бо­дом, по­вре­дио сам ра­ме и од 35. ми­ну­та ста­ти­рао до по­лу­вре­ме­на, па ни­сам био на свим ме­че­ви­ма. Па­у­зи­рао сам из пре­вен­ти­ве не­ко­ли­ко утак­ми­ца и кад сам се вра­тио на те­рен, би­ло је до­бро. Ле­по смо по­че­ли пр­вен­ство, из че­ти­ри ме­ча осво­ји­ли смо осам бо­до­ва, али су нам се, ка­сни­је, не­ки про­тив­ни­ци про­ву­кли. Зи­му­је­мо са 24 бо­да, за­у­зе­ли пе­то ме­сто, а мо­гло је ви­ше.

Ис­ти­че да је тра­жио нај­ве­ће иза­зо­ве у срп­ско­ли­га­шком дру­штву и да му је ле­гао по­зив Хај­ду­ка. 

– Ам­би­ци­је су нај­ви­ше и спре­ман сам да ра­дом и игра­ма на те­ре­ну, то­ме до­при­не­сем. На­сто­ја­ћу да кроз тре­на­жни про­цес из­бо­рим ме­сто у ти­му, по­зна­јем по­гон и на ви­со­ком је ни­воу. 

Пре Наф­та­га­са био је пр­во­ти­мац зре­ња­нин­ског Рад­нич­ког и играо на по­зи­ци­ји де­сног бе­ка. Шпар­тао је од јед­не до дру­ге кор­нер за­ста­ви­це, да би на­ста­вио у ве­зном ре­ду. У се­лек­ци­ји ФС Вој­во­ди­не играо је на по­зи­ци­ји зад­њег ве­зног, али је че­сто до­ла­зио из дру­гог пла­на пред про­тив­нич­ки гол, био и стре­лац и аси­стент, као у клу­бу. Без об­зи­ра на ко­јој по­зи­ци­ји био, на Бе­ге­ју и код Наф­та­ша, из­во­дио је пре­ки­де, кор­не­ре, че­сто и пе­на­ле и у ду­е­лу ни­кад ни­је устук­нуо. Про­ме­нио је ви­ше тре­не­ра и сва­ки је имао ле­пе ре­чи за скром­ног и ле­по вас­пи­та­ног мла­ди­ћа, ро­ђе­ног 28. фе­бру­а­ра 2000. го­ди­не.

– Играм што тре­нер тра­жи и увек ко­лек­тив ста­вљам ис­пред се­бе. Фи­зич­ки сам био спре­ман за сва­ки меч, мо­гу до­ста и бр­зо да тр­чим и че­сто до­ла­зим из дру­гог пла­на и уз пет аси­стен­ци­ја, два пу­та сам се упи­сао у стрел­це. Са Рад­нич­ким и Наф­та­га­сом ни­сам мо­гао да­ље, Хај­дук је при­ли­ка да за­и­грам на пр­во­ли­га­шкој сце­ни. Ка­жу, тре­ћа је сре­ћа – ја­сан је Ми­лан Ба­чван­ски, но­ви адут Ди­во­ша­на.

Ц. Б.

Извор: http://www.zurnal.rs