При­хва­тио је по­зив за до­ла­зак у Спорт­ски жур­нал и ку­ћу „По­ли­ти­ка“ без ре­зер­ве, упр­кос мно­го­број­ним оба­ве­за­ма, пре свих у „МА­НЕКС гру­пи“ и фир­ми „Енер­го­тех­ни­ка Ју­жна Бач­ка“. Дра­го­љуб Зби­љић је пре свих пре­сти­жних спорт­ских функ­ци­ја сте­као ре­пу­та­ци­ју озбиљ­ног по­слов­ног чо­ве­ка – у сва­ком по­гле­ду углед­ног би­зни­сме­на и за­то ње­го­во го­сто­ва­ње у на­шој ре­дак­ци­ји има по­себ­ну те­жи­ну.
Ви сте пр­ви чо­век, пре све­га из­у­зет­но успе­шне при­вред­не кор­по­ра­ци­је МА­НЕКС гру­пе и Енер­го­тех­ни­ке Ју­жна Бач­ка, пред­сед­ник сте СД и ФК Вој­во­ди­на, пред­сед­ник За­јед­ни­це Су­пер и Пр­ве ли­ге Ср­би­је… ка­ко ускла­ђу­је­те све оба­ве­зе, по­себ­но ка­ко успе­ва­те да одр­жи­те имиџ пре­о­збиљ­ног при­вред­ни­ка и од­лич­ног спорт­ског функ­ци­о­не­ра?

– Пре све­га жи­вим ди­сци­пли­но­ван жи­вот, уре­дан, та­чан, пре­ци­зан. Ве­ру­јем у при­ро­ду, за­по­чи­њем дан с 10 ки­ло­ме­та­ра бр­зим хо­дом и при­пре­ме за све што ме тог да­на оче­ку­је. Дру­го: ја­ко ве­ру­јем у свој тим љу­ди ко­ји­ма сам окру­жен. Пре­ко 2.500 за­по­сле­них у це­лом си­сте­му, мо­ра­те да ве­ру­је­те у љу­де ко­је де­ле­ги­ра­те за од­ре­ђе­не обла­сти и прак­тич­но сви ре­зул­та­ти ко­је смо оства­ри­ли су тим­ски. Дан по­чи­њем са сво­јим ти­мом, у кон­сул­та­ци­ја­ма смо, ве­ли­ким пла­но­ви­ма ко­је гле­да­мо да ре­а­ли­зу­је­мо и за­сад на свим по­љи­ма то иде за­до­во­ља­ва­ју­ће, да не ка­жем – до­бро.

 

 

Спорт­ску ми­си­ју по­че­ли сте у фуд­ба­лу, за­тим сте пре­у­зе­ли бри­гу о од­бој­ка­ши­ма?
– Крат­ко сам био пот­пред­сед­ник ФК Вој­во­ди­на 2016. го­ди­не, са­ра­ђи­вао сам и та­да са Не­на­дом Ла­ла­то­ви­ћем. Има­ли смо успе­шну ми­си­ју у Евро­пи, би­ли бли­зу Ли­ге УЕФА, игра­ли са АЗ Алк­ма­ром, из­гу­би­ли 3:0 и ту је не­ка­ко ста­ло све. Пре то­га ус­пе­ли смо да из­ба­ци­мо Ди­на­мо Ки­јев. Ми­слим да је то би­ла до­бра европ­ска се­зо­на, де­вет ко­ла би­ли смо пр­ви на та­бе­ли, тек у 9. смо из­гу­би­ли ту по­зи­ци­ју. Због не­ких ад­ми­ни­стра­тив­них пре­пре­ка и на­чи­на на ко­ји је та­да функ­ци­о­ни­сао клуб, Скуп­шти­на ни­је би­ла на­пра­вље­на по мо­јој ме­ри, од­лу­чио сам да се по­ме­рим и да на­ста­вим да ра­дим у од­бој­ци. 

 

Ми­нус 12,8 ми­ли­о­на евра пре­тво­рио у плус 1,9 м €

 

За пет го­ди­на пред­сед­ни­ко­ва­ња у ОК, Вој­во­ди­на је осво­ји­ла пет шам­пи­он­ских ти­ту­ла упр­кос до­ми­на­ци­ји Зве­зде и Пар­ти­за­на пре то­га?
– Осво­ји­ли смо пет ти­ту­ла, два Ку­па, игра­ли у Ли­ги шам­пи­о­на, Но­ви Сад је за­и­ста град од­бој­ке. Чи­ни ме срећ­ним то. Ре­цепт је увек исти и то ће­мо сад да ура­ди­мо и у фуд­ба­лу: пр­во ће­мо да вра­ти­мо ве­ли­ке вој­во­ди­на­ше ко­ји осе­ћа­ју клуб, град… и ко­ји су ра­ни­је оства­ри­ли ве­ли­ке ре­зул­та­те. Ту су би­ли Сло­бо­дан Бо­шкан, Ђор­ђе Ђу­рић, Ни­ко­ла Са­ла­тић… – љу­ди ко­ји су игра­ли у ре­пре­зен­та­ци­ји ду­ги низ го­ди­на, осва­ја­ли ме­да­ље, зна­ју ка­ко се пра­ве вр­хун­ски ре­зул­та­ти и шта је по­треб­но да се уло­жи. Опет се вра­ћам на по­че­так при­че: во­лим да ве­ру­јем у тим љу­ди ко­ји фор­ми­рам и у ко­ме сва­ко ра­ди свој део по­сла. Мој део увек је био прав­но фи­нан­сиј­ски: да обез­бе­дим ста­бил­ност и ја­сне мар­ги­не у ко­ји­ма функ­ци­о­ни­ше клуб, а њи­хо­во да у струч­ном де­лу раз­ви­ју игра­че, та­ко да се то по­ка­за­ло као до­бро и ве­за­ли смо пет ти­ту­ла.

 

 

Фуд­бал­ски клуб Вој­во­ди­на је де­це­ни­ја­ма у за­пећ­ку ве­чи­тих ри­ва­ла, ваш до­ла­зак је имао за пр­ви циљ ста­би­ли­за­ци­ју, за­тим и по­вра­так у врх ко­ји је у ме­ђу­вре­ме­ну пре­пу­штен Чу­ка­рич­ком, ТСЦ-у…
– Кад сам 2022. до­шао, клуб је ор­га­ни­за­ци­о­но и фи­нан­сиј­ски до­ста ло­ше ста­јао. Пред­у­слов да уђем, био је да мо­ји ре­ви­зо­ри про­ве­ре ста­ње ка­ко по­сле ула­ска не бих имао фи­нан­сиј­ска из­не­на­ђе­ња, да знам где ула­зим и имам чи­сту си­ту­а­ци­ју.  Кон­ста­то­ва­ли смо та­да гу­би­так од 12, 8 ми­ли­о­на евра, се­дам не­ис­пла­ће­них пла­та, што је био ми­нус… Плус: ин­фра­струк­ту­ра, тре­нинг цен­тар ко­ји Вој­во­ди­на по­се­ду­је, не­што је што ма­ли број клу­бо­ва на Бал­ка­ну има, ге­о­граф­ски смо по­зи­ци­о­ни­ра­ни ја­ко до­бро, тра­ди­ци­ја клу­ба је фе­но­ме­нал­на, пре­по­знао сам се­бе као не­ког ко мо­же да ста­не на че­ло клу­ба и да се за­јед­но са сво­јим ти­мом по­ја­ви као чу­вар тра­ди­ци­је ФК Вој­во­ди­не. И то је био нај­ве­ћи иза­зов. Ушли смо, на­пра­ви­ли план, кре­ну­ли по­ла­ко да то­пи­мо ми­нус и у овом тре­нут­ку ФК Вој­во­ди­на ви­ше ни­је у ми­ну­су, на­про­тив, у плу­су смо, би­ланс ће се ви­де­ти – 1,9 ми­ли­о­на евра је са­да по­зи­ти­ван ка­пи­тал клу­ба и то је оно чи­ме се хва­ли­мо. И сад ће­мо да на­пад­не­мо по­зи­тив­не ре­зул­та­те. За­што су Чу­ка­рич­ки и ТСЦ би­ли ис­пред нас? За­то што су би­ли фор­ми­ра­ни као при­ват­ни, функ­ци­о­ни­шу та­ко што се бр­зо до­но­се од­лу­ке… Ми смо ра­ди­ли на то­ме, до­сти­гли смо их и мо­же да се оче­ку­је у на­ред­ном пе­ри­о­ду да се Вој­во­ди­на вра­ти на сво­ју по­зи­ци­ју и да ви­ше не­ма про­бле­ма… При­том, сви ком­пли­мен­ти Чу­ка­рич­ком и ТСЦ-у за све што ра­де.

 

 

Ни­је се пре вас де­ша­ва­ло да кан­ди­дат за пред­сед­ни­ка За­јед­ни­це Су­пер и Пр­ве ли­ге до­би­је јед­но­гла­сну по­др­шку. Чи­ме сте „ку­пи­ли” по­ве­ре­ње оста­лих клу­бо­ва у ле­то 2022, да ли је Вој­во­ди­на ко­нач­но за­у­зе­ла по­зи­ци­ју ко­ја је ре­ал­но, тре­ба­ло да јој при­пад­не од „од­ла­ска Ди­на­ма, Хај­ду­ка, Са­ра­је­ва”…
– По Ста­ту­ту Цр­ве­на зве­зда и Пар­ти­зан не мо­гу да да­ју пред­сед­ни­ка За­јед­ни­це. Ми­слим да су: мо­ја отво­ре­ност и ди­рект­на ко­му­ни­ка­ци­ја са свим клу­бо­ви­ма, рад без ру­ка­ви­ца, раз­го­во­ри, до­при­не­ли да и Вој­во­ди­на као клуб а и ја има­мо са сви­ма ко­рект­не од­но­се. Би­ло је мно­го те­шких утак­ми­ца ко­је смо из­гу­би­ли – зна­ли смо да че­сти­та­мо. Би­ло је мно­го су­диј­ских гре­ша­ка – зна­ли смо да пре­ћу­ти­мо. Кре­ну­ли смо да по­ди­же­мо наш клуб и це­лу ли­гу на ви­ши ни­во го­спод­ства. Ве­ли­ки број клу­бо­ва ме је по­звао пре кан­ди­да­ту­ре, пи­та­ли су да ли бих при­хва­тио и ја сам са задовољством прихватио кандидатуру. Част, али и одговорност је да као представник Војводине будем председник Заједнице клубова.  Вој­во­ди­на ко­ја је из­не­дри­ла то­ли­ки број ре­пре­зен­та­ти­ва­ца: од Ла­не­та Јо­ва­но­ви­ћа, Ми­ло­ша Кра­си­ћа, Гој­ка Ка­ча­ра, Сер­ге­ја и Ва­ње Ми­лин­ко­вић-Са­ви­ћа, Ду­ша­на Та­ди­ћа, Ми­ха­и­ла Јо­ва­но­ви­ћа – не­ма у Фуд­бал­ском са­ве­зу ни­ко­га… Дра­го ми је да сам то ја и про­ба­ћу да оправ­дам оче­ки­ва­ња: да уна­пре­ди­мо ли­гу и све ре­ла­ци­је уну­тар…

+Да ли је те­шко во­ди­ти Вој­во­ди­ну?
– Искре­но и ни­је. То је то­ли­ка част да то не до­жи­вља­вам ни као оба­ве­зу. Ме­ни је то при­ви­ле­ги­ја у ко­јој ужи­вам и во­лео бих да по­тра­је и да нас пра­те ре­зул­та­ти, да поч­не­мо да у континуитету игра­мо европ­ске ли­ге. Ми смо већ по­че­ли да пра­ви­мо мо­сто­ве за европ­ским клу­бо­ви­ма. У по­след­њих ме­сец да­на као пред­сед­ник Вој­во­ди­не био сам гост Фе­рен­цва­ро­ша и ге­не­рал­ног спон­зо­ра, по­сле то­га и вла­сни­ка Олим­пи­ја­ко­са. Ко­му­ни­ка­ци­је су на озбиљ­но ви­со­ком ни­воу, наш клуб пре­по­знат је у окру­же­њу. На кра­ју ис­па­да да је нај­те­же у сво­јој др­жа­ви до­ка­за­ти ква­ли­тет и да вас мно­го бо­ље ви­де у ино­стран­ству не­го ов­де. 

Да ли је стре­сно?
– Стре­сно је пу­но. Јер, упра­во Вој­во­ди­на као клуб са ве­ли­ком тра­ди­ци­јом мо­ра да бу­де го­спод­стве­на. Не по­сто­ји ри­вал ко­ји нас је по­бе­дио да ни­сам при­шао да му че­сти­там. Чак и да смо има­ли не­што да про­ко­мен­та­ри­ше­мо с об­зи­ром на не­ке су­диј­ске гре­шке, ра­ди­ли смо то не­ко­ли­ко да­на ка­сни­је кад се охла­де гла­ве… Све су то стре­со­ви, сва­ки по­раз вас те­ра као знак по­ред пу­та да раз­ми­шља­те: за­што сам скре­нуо по­гре­шно? Мо­ра­те да раз­ми­шља­те ка­ко да­ље, а да све вре­ме чу­ва­те тра­ди­ци­ју клу­ба ко­ја је го­спод­стве­на…

 

 

Ко­ли­ки је бу­џет клу­ба?

Вој­во­ди­на је да­нас ста­би­лан – клуб без фи­нан­сиј­ских про­бле­ма, шта је ко­чи да бу­де још бо­ља?
– Сматрам да је обавеза председника, дакле моја, да обезбедим финансијску  стабилност клуба и да учиним све да функционише као модеран, европски, фудбалски клуб. Да би­смо иза­шли из ми­ну­са мо­ра­ли смо да има­мо ве­ли­ку фре­квен­ци­ју игра­ча ко­ји су од­ла­зи­ли и до­ла­зи­ли. Ми смо у све­му то­ме пра­ви­ли озбиљ­ни фи­нан­сиј­ски плус: игра­че ко­ји су до­во­ђе­ни за 100-200.000 евра про­да­ва­ли смо за ми­ли­он, ми­ли­он и по и три и за­хва­љу­ју­ћи тим пре­ла­зним ро­ко­ви­ма у ко­ји­ма смо се по­на­ша­ли тр­жи­шно, иза­шли смо успе­шно. Ни­смо има­ли огром­не спон­зо­ре, мо­ра­ли смо да се окре­не­мо се­би. Сад кад смо иза­шли из ми­ну­са, до­шли смо на то да се пре­ла­зни рок све­де на јед­ну-две про­да­је и то­ли­ко до­во­ђе­ња… Кад год ме­ња­те тим, по­тре­бан је пе­ри­од да се он адап­ти­ра. Ко­ли­ко по­ну­да има­мо са­да мо­гли би­смо да при­хо­ду­је­мо пре­ко 15 ми­ли­о­на евра у овом пре­ла­зном ро­ку. Као еко­но­ми­ста мо­гу да кон­ста­ту­јем да је то фе­но­ме­нал­но, али, не бих имао пра­во да ка­жем спорт­ском сек­то­ру и тре­не­ру да же­лим да за­вр­шим на дру­гом ме­сту. Али, ако им са­чу­вам тим и до­ве­дем још јед­ног или дво­ји­цу фуд­ба­ле­ра и ка­жем хо­ћу да бу­де­те дру­ги, не ви­дим ко­је об­ја­шње­ње мо­гу да ми да­ју кад је пла­та на вре­ме, све је пла­ће­но, а игра­чи до­ве­де­ни у од­но­су на њи­хо­ве зах­те­ве. 

 

Вој­во­ди­на има пра­вода са­ња ве­ли­ке сно­ве

 

Мо­же ли Вој­во­ди­на с ва­ма на че­лу да стиг­не до то­га да се за го­ди­ну-две-три, озбиљ­но уме­ша у бор­бу за ти­ту­лу?
– Ја сам 2022. кад сам до­шао дао вр­ло пре­ци­зну из­ја­ву да Вој­во­ди­на же­ли да учи­ни све што је до ње да у се­зо­ни 2025/26 на­пад­не ти­ту­лу. Та мо­ја из­ја­ва ко­ри­шће­на је у сва­кој се­зо­ни, а ја сам знао да мо­ра­мо да про­ђе­мо кроз фи­нан­сиј­ско прав­ну ре­ор­га­ни­за­ци­ју, сад иде и спорт­ски сек­тор и по­сле то­га тре­ба да на­пад­не­мо ве­ли­ке ре­зул­та­те. Да ли смо спрем­ни за се­зо­ну 2025/26 – ви­де­ће­мо, ра­ди­мо све што је до нас, има­мо ве­ли­ку же­љу. Ако смо мо­гли 1989, за­што не би­смо 2026? Вој­во­ди­на као клуб с тра­ди­ци­јом има пра­во да са­ња ве­ли­ке сно­ве. На кра­ју, тражим од сво­јих љу­ди у ти­му, од игра­ча, за­по­сле­них у клу­бу и спорт­ском сек­то­ру да ту ле­стви­цу ди­же­мо ви­со­ко, па и ако је не пре­ско­чи­мо, он­да ће­мо да ка­же­мо да смо не­за­до­вољ­ни не­ким дру­гим ме­стом, а не да ће­мо да бу­де­мо за­до­вољ­ни да се на­ђе­мо ме­ђу че­ти­ри, а кад се као сад на­ђе­мо на ше­стом ме­сту – да тра­жи­мо оправ­да­ња. И он­да смо не­за­до­вољ­ни. Ја сам вр­ло не­за­до­во­љан, не мо­же Вој­во­ди­на да бу­де ше­ста! Вој­во­ди­на мо­ра да бу­де ме­ђу пр­ва три! Ра­ди­ће­мо све што је до нас, пра­ти­ће­мо те зна­ко­ве по­ред пу­та и те по­ра­зе ко­је смо има­ли да то ис­пра­вља­мо и да пот­пу­но спрем­ни уђе­мо у на­ред­ну се­зо­ну и про­ба­мо да ура­ди­мо што је до нас. 

 

 

Шта вам не­до­ста­је да би сте то ура­ди­ли, ка­кву Вој­во­ди­ну же­ли­те да ви­ди­те?
– Не­до­ста­ју нам на­ви­ја­чи! Не­до­ста­је нам пун ста­ди­он, енер­ги­ја, јед­но­став­но, тај број на­ви­ја­ча са­да је про­сеч­но око 3.000, а у пр­вој се­зо­ни кад сам до­шао био је око 6.000. Шта то зна­чи? Погрешно је вероавти да један човек има чаробни штапић. Кад би то би­ло та­ко, он­да би ПСЖ био вла­дар Евро­пе, ако би­смо при­ча­ли о нов­цу са­мо. Све је про­цес и же­лим да већ на про­ле­ће оства­ри­мо не­ке ве­ли­ке по­бе­де ко­ји­ма ће­мо да вра­ти­мо по­ве­ре­ње љу­ди. Ве­ро­ват­но су с пра­вом на­пу­сти­ли ста­ди­он, има­ју сво­је раз­ло­ге, а на на­ма је да на про­ле­ће ве­ли­ким по­бе­да­ма вра­ти­мо пу­бли­ку и да он­да са пу­ним три­би­на­ма кре­не­мо у но­ву се­зо­ну јер без те енер­ги­је не мо­же­те. Све је у ре­ду, но­вац, ор­га­ни­за­ци­ја, игра­чи, али без на­ви­ја­ча – не мо­же. То је је­дан пра­вац, а дру­ги, под хит­но тре­ба да уве­де­мо ви­ше вој­во­ди­на­ша, ви­ше кли­на­ца у наш тим. Вој­во­ди­на је клуб с тра­ди­ци­јом сво­је омла­дин­ске шко­ле и не мо­же да игра са ово­ли­ко стра­на­ца. Има­ли смо ме­ђу­тим геп у не­ким ге­не­ра­ци­ја­ма, оти­шли су не­ки нај­бо­љи игра­чи пре те 2022. кад сам до­шао. Сад че­ка­мо да са­зру клин­ци из 2008,09,10… и нор­мал­но не­ки стран­ци ко­је на­ви­ја­чи во­ле као што је Се­ри… Кад до­ђу ве­ли­ке по­бе­де, кад се вра­ти пу­бли­ка и бу­де нас 10-12.000 на три­би­на­ма, не­ће би­ти би­ло ко­ме јед­но­став­но ко до­ђе у Но­ви Сад, без об­зи­ра да ли је Тек­сти­лац или Пар­ти­зан. 

 

 

Ко­ли­ко сте нов­ца уло­жи­ли у од­бој­ку? Ру­ко­мет? У Спорт­ско дру­штво Вој­во­ди­на чи­ји сте пред­сед­ник?
– Ула­же­мо ви­ше од пет ми­ли­о­на евра го­ди­шње у спорт.

Ис­пла­ти ли се?
– Ис­пла­ти се. Кад до­ђе­те у тре­нинг цен­тар Вој­во­ди­не и ви­ди­те све те клин­це ко­ји тре­ни­ра­ју за ко­је пре­по­зна­је­те да ће би­ти бу­дућ­ност Ср­би­је… Ме­ни је Ср­би­ја из­над све­га. Све ово што ра­ди­мо је да би се су­тра по­ја­вио не­ки ре­пре­зен­та­ти­вац и на нај­бо­љи на­чин ре­пре­зен­то­вао и ваш клуб, град… Ви сте уче­ство­ва­ли у ства­ра­њу ње­го­ве ка­ри­је­ре. Не во­лим из­раз „ми смо га ство­ри­ли“, не ни­смо га ство­ри­ли, али смо уче­ство­ва­ли.. По­го­то­во што оче­ку­јем и ле­пе ре­зул­та­те Вој­во­ди­не у бу­дућ­но­сти и ка­жем: је­два че­кам да поч­не­мо да игра­мо не­ку од УЕФА ли­га. На­чин на ко­ји је Вој­во­ди­на би­ла до­че­ка­на у Ам­стер­да­му на утак­ми­ци са Ајак­сом го­во­ри да они зна­ју све о на­ма: о Бо­шко­ву, Ве­се­ли­но­ви­ћу, под­ра­зу­ме­ва се и због Та­ди­ћа ко­ји је оста­вио ду­бок траг та­мо. Са­њам да Војводина константно игра у Ли­ги Евро­пе или Ли­ги кон­фе­рен­ци­је.

 

При­лич­но сте ве­за­ни за Вој­во­ди­ну
– Мо­ји сви пла­но­ви ве­за­ни су за Ср­би­ју. Вој­во­ди­на је нај­ста­ри­ји срп­ски клуб… ја је­сам ло­кал па­три­о­та, али сам пре све­га не­ко ко раз­у­ме сво­ју др­жа­ву и же­лим да она увек иде на­пред. Та­ко­ђе же­лим да ФК Вој­во­ди­на уна­пре­ди ко­ли­ко мо­же срп­ски фуд­бал и да уче­ству­је­мо у ства­ра­њу не­ких но­вих ре­пре­зен­та­ти­ва­ца. И да Вој­во­ди­на ра­сте за­јед­но са ком­плет­ном ли­гом. Јер, ако ра­сте са­мо је­дан клуб, а сви оста­ли па­да­ју, не­што не ва­ља… Ја же­лим да сви иде­мо на­пред. Од сту­дент­ских да­на кад сам пр­ви пут ушао на ста­ди­он и чу­ве­ни Мир­ко Пи­кац Алек­сић дао по­бе­до­но­сни гол Зе­му­ну, још увек чу­вам ула­зни­цу са те утак­ми­це, па све до да­нас сам стра­стве­ни на­ви­јач Вој­во­ди­не и же­лим да мој клуб успе и да по­бе­ђу­је али  не на уштрб дру­гих. Же­лим да ја­ча ри­ва­ли­тет, да сви ра­сте­мо, а врх све­га бу­де успех ре­пре­зен­та­ци­је на свет­ским и европ­ским пр­вен­стви­ма. 

Хва­ле вас сви: фуд­бал­ски, од­бој­ка­шки, ле­по го­во­ре о ва­ма и ру­ко­мет­ни љу­ди… У че­му је тај­на ва­шег сен­зи­би­ли­те­та?
– Во­лим да бу­дем искрен и то не­кад иза­зо­ве ре­ак­ци­је, али, отво­рен сам и оним чи­ме се ба­вим по­ка­зу­јем да во­лим и да ми је ста­ло до то­га.
Ма­ло љу­ди же­ли да по­хва­ли стро­ге љу­де…
– Строг је­сам , али и пра­ви­чан. Мо­жда је то тај­на за по­хва­ле. 

 

Да ли је Ја­но­шу Жем­бе­ри­ју лак­ше да во­ди ТСЦ јер је са­мо ње­гов, а Вој­во­ди­на је сва­чи­ја по ма­ло – ва­ша нај­ви­ше у де­лу кад се ула­же и од­го­ва­ра за ре­зул­та­те…
– Ни­је, за мене је нај­лак­ше и нај­леп­ше во­ди­ти Фуд­бал­ски клуб Вој­во­ди­на и Спорт­ско дру­штво Вој­во­ди­ну и то је ис­пу­ње­но стра­шћу, љу­ба­ви, же­љом за успе­хом, не­што што не бих ме­њао ни са ким. Ужи­вам у сво­јој фо­те­љи и же­лим да во­дим све те љу­де око се­бе а ко­ји чи­не Вој­во­ди­ну ка ве­ли­ким ре­зул­та­ти­ма – за­кљу­чио је Дра­го­љуб Зби­љић.

Мно­ги би ре­кли „пра­ви чо­век на пра­вом ме­сту, али, за од­бој­ка­ше, ру­ко­ме­та­ше и фуд­ба­ле­ре Вој­во­ди­не, Зби­љић је мно­го ви­ше од то­га…

ЗО­РАН СТО­ЈА­ДИ­НО­ВИЋ

Извор: http://www.zurnal.rs