Када у фудбалским круговима Новог Сада кажете Војводина, прва асоцијација биће две шампионске титуле. Млађи ће у два трофеја намењена победницима такмичења за Куп препознати пандан пехарима прошлог века, а трећи, малобројни сцедоци послератних фудбалских кретања, подсетиће на генерацију која никада није освојила ни један трофеј, а заслужила је епитет „златна генерација Војводине“.

Следбеници ће одсјај у златној нити генерације препознати у рефлексијама играчких и тренерских домета Веселиновића и Бошкова, уз њих Васића, Милованова, Хирмана, Рајкова, Рогановића, оба Крстића, Ивоша, Свињаревића…

Успомене из прве руке, на састав који је претходио првој шампионској генерацији 66-те, данас је могуће чути једино од Драгића Живковића (95).

– Немам с ким да проговорим – са осмехом каже легендарни Војводинин фудбалер. – Сви отишли пре мене, а мени се још не жури. Нека, полако, тек ми је 95-та. И сада бих ја да шутнем, срце хоће, али ноге отказују.

– Хоћете да ја посведочим како Драга шутира – умешала се пријатна домаћица која се о легенди стара. – Чим му нешто није по вољи, реагује волејом…

Фото: „Златна Војводинина генерација“: Драгић Живковић је први с лева, у доњем реду

 

Уз одобравање и смех којим је пратио примедбу, Живковић се присетио времена када су он и његови саиграчи „играли за славу и за девојачки осмех“, у маленом граду, у послератном времену.

– Највреднија награда за резултат на терену био је стисак руке комшије и честитка у друштву.- Девојке су волеле фудбалере. Прву супругу Браниславу сам освојио у зубарској ординацији, где сам радио. Имала је проблема са умњаком. Са собом ми је довела Љиљану, њену ћеркицу из првог брака. Она је у Сиднеју. И ја сам, по завршетку каријере овде, отишао у Сиднеј на три године да играм. Нису имали новаца, преварили су ме, па сам се вратио пре него што сам планирао. Њих две су остале у Аустралији. Љиља је родила шесторо… Кад ју је мама довела имала је три године. Молила је маму да не рађамо нову децу. Бојала се да ћу ја ту нашу децу волети више од ње. Послушао сам је…

Планирана фудбалска тема на тренутак је остала у другом плану, утопљена у мору емоција које су заљуснуле простор пријатно уређене дневне собе на Детелинари. На витрини заставица Војводине, на зиду фотографија „златне генерације“

– Почео сам да шутирам лопту негде 45. године, још је рат трајао. Играо сам у Слоги на Еђшегу. Када је спајањем неколико клубова Слога угашена наставио сам да играм у Војводини. Бане Секулић је сакупио 30-ак младих играча из Суботице, Бечеја, Новог Сада, селектирао је тим за такмичење. Рекао ми је: Ти мали остајеш. Других жеља нисам ни имао.  Играли су још старији Војводинаши Лаза Живковић, Јоца Марјановић, Попеску… Брзо смо се уиграли, свугде су нас волели јер ми смо играли технички дотеран фудбал. Ако би нас неко и победио, то је било на снагу…

Два су догађаја којих се Драгић Живковић радо присећа из периода „златне генерације“. Оба су се збила у иностранству, један у Шведској, други у Мађарској.

– Био сам добар техничар, нисам волео грубости. Код нас терени лоши, грбави… А ја жељан надигравања на равном. Одемо тако на турнеју у Шведску, а тамо сваки терен прекривен травом. Кад сам се ја растрчао, ћушкам лево, ћушкам десно… У нашим новинама изашао је текст у коме сам проглашен најбољим играчем, а у наслову нешто као „млади професор фудбала“… А то у Мађарској: гостујемо ми код Ференцвароша, тада се некако другачије звао и победимо са 1:0, или је било 2:0, нисам сигуран. Била је то прва победа једног југословенског клуба на гостовању у Мађарској, а Ференцварош велики, да се смрзнеш… Сима (Милованов) није играо. Нешто се посвађао са Вујом (Бошков) па га Бане (Секулић) оставио код куће. Ајој како је био бесан. Касније су се помирили, фудбал их је помирио.

О зарадама, сведочи наш саговорник, разговора није било. Понекад би ишли заједно код Бате обућара у центар, или у локал у Пашићевој, покрај Геталдуса. То су били доживљаји… Данас, прати резултате Војводине, на стадион не иде, а младима поручује: тренинг, тренинг и само тренинг… И да се ослањају једни на друге, да буду једно у бићу Војводине, а што се иностранства и зараде тиче, „то долази на крају, нико још обрнутим путем није ишао“.

Аутор: Л. Бакмаз

Извор: https://www.dnevnik.rs/