Живот, како то већ уме да чини, пише занимљиве, често и приче с неочекиваним заплетом, које поједине људе одводе тамо где то никада ни сами нису сањали.

Рођени Новосађанин Слободан Драпић, у време док је одрастао у крају у околини Железничке станице, није маштао о томе да ће велики део живота да проведе у Израелу, тим пре што је у родном граду желео да постане познати фудбалер. И не само то: ишло му је прилично добро, тренирао је омиљени спорт у Војводини, потом играо у Новом Саду, а онда…

– Била је 1988. година и био сам тада члан „канаринаца“ с Детелинаре – присетио се Драпић, приликом посете мајци у Новом Саду.

– Играо сам у Воши с многим знаним фудбалерима, лепо смо се дружили, али је јако тешко било ући у први тим црвено-белих. Отишао сам у екипу Нови Сад, који је те године имао баш јаку екипу. Војводина је тада испала из Прве лиге и жестоко смо се борили с њом, али је „стара дама“ на крају друголигашког такмичења била прва, а ми смо остали одмах иза ње. По завршетку првенства, више играча прешло је у Вошу и која је недуго потом освојила и другу шампионску титулу.

Многи играчи Новог Сада тада су отишли и у иностране клубове?

– Некако баш тада сазнао сам да је моја мајка Јеврејка и да постоји могућност, уколико бих отишао у Израел, да тамо наставим каријеру и добијем држављанство. Тог лета сам, иако сам још имао уговор с „канаринцима“ посетио ту земљу, с намером да видим какав фудбал се тамо игра. Сазнао сам да није лош, да може и лепо да се заради, па сам одлучио да одем. Потписао сам уговор с Макабијем из Натаније, добио пасош Израела и ускоро наступио и за репрезентацију. Нажалост, добио сам туберколозу и осам месеци нисам могао да тренирам и играм фудбал. Успут сам се оженио Израелком и од тог тренутка знао сам да је моја будућност у тој земљи.

Покидали сте предње укрштене лигаменте колена и решили да напустите активно бављење фудбалом?

– Баш тако, али желео сам да останем у свету фудбала, то је моја љубав и нешто што волим свим срцем и почео сам да учим тренерски посао. Нисам имао никакве везе које би ми помогле и почео сам да тренирам клинце, са жељом да професију што боље изучим. Полако сам напредовао и стигао до места помоћника Ронију Левију у Макабију из Хаифе, где сам се задржао пет година. Освојили смо три титуле, били учесици у европским куповима, а био сам уједно и директор клупске омладинске школе. Радио сам после тога у још неким клубовима, а онда ме је Аврам Грант, 2011. године позвао да му будем асистент у Партизану. Провео сам тамо седам дивних месеци и, на неки начин, тиме остварио дечачке снове. Маштао сам, наиме, како би било лепо бити у Звезди или Партизану и, иако нисам дошао као играч, било ми је јако занимљиво да се упознам с тим како изгледа живети и радити у једном од два највећа српска клуба.

А каква је ситуација с Војводином?

– О, то јесте моја животна жеља! Било би сјајно тренирати Војводину и вратити се мало у Нови Сад, али… Не знам колико је овде израелски фудбал популаран и колико људи, осим Аврама Гранта, познају тренере који у њему раде. Знам да је ова игра тамо јако напредовала и да је данас на добром нивоу, чак и у европским такмичењима и да ми никакав проблем не би био да радим у Војводини, Партизану или Звезди.

Вратимо се у садашњи тренутак. Шта је у њему ваша стварност?

– Имам већ 57 година, био сам у Израелу међу најбољим тренерима захваљујући добрим резултатима с екипама које сам водио. Самостално сам радио у Бејтару и освојио треће место и играли смо у Европи, захваљујући чему сам стекао и одређено искуство наступа у тој конкуренцији. Прошлу сезону сам провео у прволигашу Кирјат Шмонау, којег сам преузео када је био на последњем месту, а у плеј-ауту смо били најбољи, па сам поново проглашен за једног од најбољих стручњака у Израелу.

Како се осећате дубоко у себи, да ли сте Србин, или сте постали прави Израелац?

– Ја сам Србин и то ћу увек да будем. Међутим, већ 33 године живим у Израелу, примио сам менталитет тамошњих људи, па се делом осећам и као Јеврејин. Ипак, људи ме тамо описују као „нервозног Србина“, захваљујући пре свега томе што сам био такав као играч. Припадам старој школи фудбала, када је такозвани „треш ток“ био нормалан, а данас се играчи одмах жале када чују неку псовку. Да је у наше време постојао инстаграм, неки људи би завршавали у затвору, али свако време носи своје и с тим сам се одавно помирио – додао је Слободан Драпић.

Аутор: А. Предојевић

Извор: https://www.dnevnik.rs/