Фото: Насловна страна књиге (Бора Војвовић)

У среду 10. децембра, у амфитеатру новосадског СПЕНС-а, промовисана је прва ауторска књига новинара и публицисте Косте Рајевића „Хуго (не) признати фудбалски маг“.

У присуству бројних легенди спорта, а пре свега фудбала, евоциране су успомене од пре три и по деценије, анегдоте и резултати Хуга Рушевљанина и ФК Новог Сада.

Оно што аутора књиге лично фасцинира код Хуга Рушевљанина је, како је истакао, то што је имао ауторитет који се не оспорава у опхођењу с људима, по чему је остао упамћен до данас.

Хуго Рушевљанин био је истакнути југословенски и српски фудбалски тренер, селектор репрезентације шездесетих година прошлог века и ментор и узор млађим будућим тренерима.

Овде можете погледати и најаву промоције и гостовање аутора Косте Рајевића на РТВ-у, а затим прочитати и ауторски текст Драгаана Пејића:

---

Ауторски текст: Драган Пејић, дипл. политиколог

Након 35 година од смрти, ових дана је објављена и у Новом Саду промовисана књига о Хуги Рушевљанину (1927–1990), нашем легендарном фудбалском стручњаку – спортском директору, селектору, „технику“, директору…

Књигу је написао Коста Рајевић – новосадски новинар.

Шта садржи књига?

Уводник Слободана Јаковљевића, дугогодишњег уредника спортске рубрике листа „Дневник“ у пензији, под насловом Човек ванвременских идеја и визије. У њему наглашава да је Хуго важио у другој половини двадесетог века за најзагонетнију личност у југословенском фудбалу, за многе и најконтроверзнију. Прави фудбалски маг, фудбалски геније када је у питању управљање фудбалским клубом.

Радио је као секретар у „Слоги“ – данашња Војводина (1949–1951), РФК „Нови Сад“ (у два наврата: 1955–1963. и 1970–1978), Партизану (1964), Војводини (1979–1986), Вардару (1964–1967), „Победи“ из Прилепа (1968) и Ријеци (1968–69), био члан тројне селекторске комисије фудбалске репрезентације ФСЈ у саставу Љубомира Ловрића и Првослава Михајловића (1961–1964), која је на Светском првенству у Чилеу (1962) освојила четврто место.

Круна његове веома успешне фудбалске каријере је ипак РФК „Нови Сад“, популарни „канаринци“, који је две деценије био јак друголигаш (у ондањој Југославији), а три сезоне и у најелитнијем југословенском фудбалском друштву.

У књизи је на 110 страна детаљно описан његов рад и резултати у свим клубовима у којима је радио, а какав је као личност и стручњак био, говоре спортски радници, функционери, тренери и фудбалери.

Иако никада није био ни фудбалер ни тренер, у југословенским фудбалским круговима је стекао епитет фудбалски геније, непризнати фудбалски маг, јер је са својим ванвременским идејама, харизмом, визијама, ауторитетом, енергијом и мотивационом елоквентношћу знао да као спортски директор – „технико“, како је најчешће ословљаван, клуб у којем је радио доведе до светлих висова.

Уместо резимеа: где год је био, иза њега су остајали видљиви трагови и одлични резултати.

Наш велики књижевник, нобеловац Иво Андрић, у низу мудрих реченица о људима, њиховим карактерима и наравима, у једној је написао: „Има људи чији је живот тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас оставе равнодушним.“ Такав је био и заувек остао Хуго Рушевљанин, због чега ова књига, иако се појавила тек 35 година након његове смрти, има свој смисао, актуелност и драгоцену поруку за све.

Моја искуства и утисци о сарадњи са Хугом

Аутор овог текста је годинама, деценијама сарађивао са Рушевљанином, јер је пуних 15 година био дописник „Темпа“ из Новог Сада, а Хуго у то време технико РФК „Нови Сад“ или спортски директор ФК Војводина.

У књизи је објављен и мој текст о томе како сам сарађивао и шта мислим о Рушевљанину, па, ако није препотентно или неукусно, и овде ћу парафразирати себе.

Када сам 1976. године из сарајевског „Ослобођења“ дошао у Нови Сад и наставио новинарски рад у „Дневнику“, а убрзо потом и у Градском већу Савеза синдиката, наставио сам да пишем и своје текстове објављујем, сем у „Дневнику“, и у многим новинама широм Југославије. Писао сам о свему, понајмање о спорту…

Међутим, у РФК „Нови Сад“ су почели да играју моја два земљака из Српске Црње – Миле Јовин и Бранко Лазиоčiћ. Замолили су ме да их представим у рубрици „Темпа“ – Асови друголигашких терена. Пристао сам и објављени текстови су имали солидан одјек у спортској јавности, уосталом као и све у то време објављено у том југословенском илустрованом спортском недељнику.

После извесног времена председник Градског синдиката Живан Илић, у то време и председник друголигаша са Детелинаре – популарних „канаринаца“, пренео ми је жељу Хуге Рушевљанина да се упознамо. Био је тада технико РФК „Нови Сад“ и желео је да зна и контролише све у клубу, укључујући и писање штампе о његовим играчима и резултатима.

Отишао сам на разговор помало забринут да ће ми шеф, како су га сви звали, понешто замерити у објављеним текстовима. Међутим, затекао сам човека отмене учтивости, финих манира, наглашене господствености и лако уочљиве добронамерности. Уз куртоазно признање да му је драго што се упознајемо, изразио је наду да ћемо убудуће професионално и у обостраном интересу сарађивати, рекавши ми да је о томе већ остварио сагласност са Радетом Шошкићем, главним и одговорним уредником „Темпа“. У тој невеликој, али веома популарној и читаној рубрици „Темпа“ објавио сам временом приче о многим фудбалерима „канаринаца“: Љуковчану, Марковићу, Галонји, Васићу, Грубору, Јокановићу, Беквалцу, Јованићу, Вјештици, Шимеку, Марићу, Станишићу, Пантелићу… и био презадовољан што ми их је и Хуго увек хвалио.

Када је потом изабран за директора ФК „Војводина“ (1979), то је, што се каже, био „божји дар“ за све, па и за нас новинаре. Добили смо човека од неговане учтивости, господствених манира, сјајног стручњака, симпатичног и добронамерног човека, интелектуалца у правом смислу речи, с којим се могло разговарати о свему: играчима и игри, тренерима, политици, визији, мисији и стратегији клуба, финансијама, трансферима, плановима и амбицијама – ама баш о свему. И то на високом интелектуалном нивоу, без имало фраза, аргументовано и уверљиво.

Стога сам се увек радовао интервјуима са Хугом, а било их је више, јер сам знао да квалитет неће изостати. „Темпо“ их је увек објављивао као ударне прилоге – читане и хваљене.

Радећи целог живота као новинар, упознао сам велики број спортиста, спортских радника, стручњака, функционера у спорту, тренера… и након свега, са великим задовољством могу рећи да ми је Хуго Рушевљанин био и остао број један! Елoквентан, стручан, објективан, добронамерaн, ауторитативан… био ми је личност од непроцењиве користи како у избору тема о којима ћу писати, тако и у критичким освртима на објављено, јер никада није био куртоазан, већ аргументовано критичан и, као такав, од огромне користи да спознам праву истину о ономе што сам написао!

Но, није то најбитније. Битније од тога су информације које сам о свему од Хуге добијао – јер су биле прецизне, актуелне и објективне. Захваљујући њима, написао сам бројне текстове који су ми помогли да постанем новинар коме се веровало и који је био цењен. У бројним интервјуима које смо радили, све је „звецкало“ његовом елоквентношћу, дубоком мисаоношћу, критичношћу и објективношћу! Кад год бих, како тада тако и касније, са неким, не само у спорту, радио какав интервју – желео сам да сретнем саговорника какав је био Хуго Рушевљанин.

Шта ми је још било веома драгоцено сарађујући са Хугом? Његова критичност која је била аргументована и добронамерна! Некада је био и веома оштар, али ме никада није успео разочарати, не кмоли наљутити, далеко било – увредити. Нарочито ми је замерао што често превише хвалим фудбалере и што их цитирам кад су љути па неумерено критикују клуб или тренере. Упозорио ме је да су многи фудбалери дволични и да ће, чим падну у немилост због изговореног, сву кривицу свалити на новинара тврдњом да они то нису рекли, да је то новинар измислио. То ми се заиста често дешавало, јер сам, да бих их испоштовао, аутентично цитирао оно што су ми рекли, а због тога често био негиран и критикован. Хуги сам бескрајно захвалан што ме је научио да ту будем крајње опрезан и да то више не чиним!

Да не дужим: у својој 50-годишњој новинарској каријери писао сам о свему и свачему: спорту, култури, политици, привреди, естради, економији, банкарству… урадио и објавио на десетине, стотине интервјуа са личностима из готово свих сфера живота, и са великим задовољством памтим Хугу Рушевљанина као интелектуалца и ерудиту са којим је било предивно сарађивати!

Речју – Хуго Рушевљанин је био, јесте и остаће моја спортска личност број један!

Пише: Драган Пејић, дипл. политиколог

Извори: Србија спорт, ТВ Канал 9 и Радио телевизија -Војводине