Иако један од најстаријих у екипи коју је тада предводио тренер Љупко Петровић, Шеле је одиграо маестралну сезону, препуну потеза достојних истинских чаробњака с “буба-маром” и не мали је број оних који то време памте и управо њега виде као једног од кључних играча на путу до трона. Била је то друга, и, за сада, последња титула шампиона “старе даме”, о којој нешто старији љубитељи фудбала у Српској Атини и данас с усхићењем причају и радо је се сећају. Уз Шестића, дрес Војводине у том првенству носилу су и голман Чедо Марас, па Душан Мијић, Будимир Вујачић, Синиша Михајловић, Славиша Јокановић, Љубомир Воркапић и остали фудбалери, који ће, у годинама које су уследиле, постати прави асови овдашњег фудбала.

Милош Шестић, међутим, већ је био и те како знано име у југословенском фудбалу, фудбалер који је с Црвеном звездом освојио четири титуле првака државе и два трофеја у националном Купу, а био је, у периоду између 1979. и 1985. године, и репрезетативац некадашње државе, за коју је уписао 21 наступ у постигао два гола. Када је реч о његовим фудбалским почецима, Шеле се присетио:

-Потичем из радничке породице. Рођен сам 1956. године, отац ми је био тракториста и радио је на пољопривредном добру код Старе Пазове, а мајка ми је била домаћица. Још када сам био дете, интересовали су ме сви спортови, али ме је, ипак, фудбал највише занимао. Нисам почео прерано да тренирам, већ сам играо за школску екипу све до неке 13. године и сви су већ тада видели и знали да сам талентован. Становао сам, међутим, мало даље од Старе Пазове и нисам могао сам, нити сам имао чиме да путујем на тренинге. Тек када сам имао већ 13 и по година, почео сам сам да путујем и да тренирам у Јединству из Старе Пазове.

Истицао се и у најранијим данима Шестић фудбалским вицом, несвакидашњим осећајем за сјајне и непредвидиве дриблинге, па су убрзо велико интересовање за њега почели да показују готово сви наши тада најбољи клубови. 

-Сећам се, играо се турнир република у Зајечару и наступао сам, наравно, за селекцију Војводине. Одмах после финалне утакмице против Србије, спаковали су ме људи из Војводине у ауто и одвели за Нови Сад, тако да нисам ни био на завршној вечери, када су проглашавани победници и најбољи појединци. Тамо сам преспавао и сутрадан отишао код легендарног Вујадина Бошкова у канцеларију да разговарамо о мом преласку. Питали су ме да ли желим да пређем у тај клуб, нормално да сам желео, јер био је велики скок да пређем из Старе Пазове у велику Вошу, Усред састанка, међутим, неко је покуцао на врата и, када су се она отворила, на њима се појавио мој отац и рекао да морамо хитно да идемо кући, пошто мајци није добро. Заплет је наступио када смо сишли на улицу, јер тамо нас је чекао службени аутомобил Црвене звезде, тако да сам схватио о чему се заправо радило. Нисам знао да су људи из Звезде, још пре турнира, контактирали мог оца и договорили с њим све детаље око мог преласка на Маракану. Отишли смо за Београд и потписали уговор с тим клубом, а из генерације у коју сам упао, за први тим смо доспели годину дана старији Дуле Савић, леви бек Никитовић и ја.

За први тим Београђана дебитовао је 24. априла 1974. године, ушавши у игру, у сусрету с Олимпијом у Љубљани, двадесетак минута пре краја, уместо повређеног Јована Аћимовића. 

– Прави деби имао сам у сусрету са Челиком из Зенице, на Маракани. На моју жалост, нисам се уклапао у тактичке замисли тренера који су наследили Миљанића на Звездиној клупи, па нисам добијао прилику код Милована Ћирића и Гојка Зеца и, било је то у сезони 1977/1978, желео сам да променим екипу. Срећом, тада је за првог тренера стигао Бранко Станковић, код којег сам се изборио за то да постанем стандардни члан стартне поставе.

За Звезду је, каже статистика, Шестић одиграо 441 утакмицу и постигао108 голова у свим такмичењима, а “црвено-бели” дрес носио је девет година. За то време постигао је пуно голова којих се и данас сећа, а, на молбу да неки од њих посебно издвоји, није имао дилему:

– Гол који сам постигао против Вест Бромвич Албиона у Бирмингему, у оквиру такмичења за Куп УЕФА, у којем смо 1979. стигли до финала, један ми је од најдражих у каријери. Када сам га дао, нисам се радовао, јер нисам био сигуран да ли ће судија да га призна, пошто је током читавог сусрета навијао за Енглезе. У принципу, у оквиру тог циклуса тактика нам је била да код куће не примимо гол, јер се знало да ћемо га на страни сигурно дати. Испоставило се да смо четири пута прошли даље победама од по 1:0 на Маракани: против Хихона, ВБА, Арсенала и Херте. Управо у Берлину сам био резерва, јер ми је Бранко Станковић рекао: “Сине мој, вечерас улазиш с клупе да ми решиш утакмицу”. Тако је и било… Немци су већ у првих 20 минута постигли два гола и поништили наш минималац из Београда, ушао сам током паузе уместо Крмпотића и, неких 15 минута пре краја, постигао гол за пласман у финале. Сећам се и делиријума на трибинама, било је много наших исељеника, али и звездаша из Швајцарске, Француске, Белгије и осталих европских земаља.

У финалном двомечу, чекао је наш тим нови немачки представник, екипа Борусије из Менхенгладбаха.

– Нисмо имали среће, јер смо примили гол у Београду, а у реваншу нас је просто осакатио арбитар, Италијан Микелоти. То му је била последња утакмица у судијској каријери и сви смо стекли утисак да је Борусија морала да узме трофеј. Остаала је велика жал јер смо читав тај циклус одиграли на врхунском нивоу. У то време је Куп УЕФА био јачи и од Купа шампиона, јер, примера ради, Јувентус је, као шампион Италије, играо Куп шампиона, док су Торино, Наполи и Милан морали у Куп УЕФА. Ако томе додате клубове из Енглеске, Немачке или Шпаније, лако је да се закључи колико је било тешко проћи два-три кола, а камо ли стићи на корак до трофеја.

По одласку из Црвене звезде, обукао је поново “црвено-бели” дрес, али је тада то био онај који су носили фудбалери атинског Олимпијакоса.

– Желели су да ме у својим редовима виде бројни тимови, попут шпанске Валенсије, енглеског Вотфорда, чак и Реала из Мадрида, а на послетку се појавио Олимпијакос. Договорио сам се да постанем његов играч и нисам се покајао. Одиграо сам јако добро у Атини неких годину и по дана, а после тога сам имао проблеме с повредама. Међутим, за те две године нисмо били прваци и била ми је то једина екипа с којом нисам стигао до титуле, иако су у њој били све сами репрезентативци. Истина је, било је ту и љубоморе усмерене ка мени, али нисам се много на то обазирао. Вратио бих се пред наш гол, узео лопту, кренуо у напад, дриблао, проигравао и публика ме је и тамо заволела. 

Одлучио је Шестић да се врати у југословенски фудбал 1987.  и да то буде тако што ће напокон заиграти у дресу Војводине.

– Било је приче о томе да се вратим у Црвену звезду, али само на шест месеци и да после поново одем негде у иностранство, а једино сам у тај прволигашки клуб могао да дођем без обештећења. Скоро смо се о свему договорили, када су ми људи из Звезде рекли да неће да враћају старије играче, па је читава прича пропала. Срећом, звала ме је и Војводина, која је тада била друголигаш у коју сам, као такву, такође могао да пређем без обештећења. Директор је тада био Љубо Шпањол, договорили смо се и наредне четири године одиграо сам у Новом Саду.

Враћамо се на почетак ове приче: друголигаш се вратио у елиту, а недуго потом освојио и титулу шампиона и то у СФРЈ, испред Динама, Црвене звезде, Партизана, Хајдука и осталих “староседелаца” у домаћем првенству. То је био готово нестваран и неслућено велики успех.

– У Војводини се нису надали да би могли да нападну, а још мање да освоје титулу првака. Жеља је била да се пласирамо у Куп УЕФА или нешто слично, посебно јер је у тиму из Новог Сада било доста младих фудбалера, који су тек дошли у клуб. Ту мислим на Синишу Михајловића, Јокановића, Карталију и сличне момке. Тренер нам је био Љупко Петровић и, сећам се, на тренинзима све је прштало, па смо оштрије играли на њима, него на утакмицама. Зато смо јако добро играли у гостима и тешко је било ко могао да нас добије.

“Стара дама” је ишла од утакмице до утакмице и Шестић се сетио када су, у којем моменту, људи у клубу и сами играчи помислили да би могли да стигну и до титуле првака.

– Играли смо с Динамом у Загребу и рекао сам тада Љупку да, ако не изгубимо тај сусрет, бићемо јесењи прваци. Тако се и догодило: победили смо, освојили јесењу титулу и имали баш лепу предност. Међутим, и даље нисмо веровали да можемо да изгурамо у истом ритму до краја, али се, кроз наше игре, видело да то, ипак, можемо и да имамо велике шансе да поновимо успех из 1966. године, када је Војводина до тада једини пут била најбоља у Југославији. И, ето, успели смо, постали смо шампиони, а ја и данас памтим прелепе сцене после утакмице са Слободом у Новом Саду, када су навијачи ушли на терен да с нама прославе  тај велики успех. Видело се код људи колико им та титула значи, а и ја сам био пресрећан и презадовољан што сам и део себе у њу уткао. 

Пре него што је постао репрезентативац Југославије, Шестић је имао заиста жестоку конкуренцију, јер на његовој позицији у нападу играли су асови попут Златка Вујовића, Сафета Сушића, Владимира Петровића Пижона, Предрага Пашића, Ивана Шурјака…

– Играо сам на свим позицијама у нападу и заиста је било тешко ући у државни тим. Знало се тада да екипа која игра и побеђује, она се не мења. Због тога сам одиграо само 21 утакмицу за Југославију и постигао, мислим, два гола, а сигуран сам да сам могао и много више. Шта да се ради… Такво је било време и тако су се ствари дешавале, па су из сваке републике морала да играју по двојица-тројица играча, да би то била репрезентација – Југославије. Наступио сам на Медитеранским играма у Сплиту и освојио злато, после и на Олимпијади у Москви, а 1982. учествовао сам на Светском првенству у Шпанији. Добио сам прилику против Хондураса, требала нам је победа од два гола разлике и нисмо успели да одемо даље. На ЕП у Француској 1984. грао сам код селектора Тодора Веселиновића, на којем се нисмо прославили, а на њему сам, чак, играо и на позицији левог бека – завршио је беседу Милош Шестић.

Овом приликом, намерно, нисмо причали о операцији коју је Шеле имао у децембру 2024. године, када му је пресађено срце. Пожелели смо само толико да га здравље добро служи и да још дуго буде у прилици да, свима који воле да слушају његове приче, приповеда о неким сада већ давним и лепим фудбалским временима.

Аутор: Александар Предојевић

Извор: Дневник (https://www.dnevnik.rs/sport/fudbal/ne-zaboravljeni-milos-sestic-fudbalski-as-predvodnik-druge-sampionske-generacije-vojvodine-zesce-bilo-na-treninzima-nego-na-utakmicama-2026-02-22)

Биографију Милоша Шестижа можете прочитати на званичном сајт Фудбалског савеза Војводине кликом овде: https://fsv.rs/milos-sestic/