Доскорашњи капитен Спартака после 19 година професионалног бављења фудбалом одлази у играчку пензију.

Томас Стернс Елиот, један од највећих светских песника 20. века једном приликом је рекао: „Оно што ми зовемо почетком, често је крај, а да бисмо направили крај, онда морамо почети од нечега. Крај је оно где почињемо“. Кад је Војо Убипарип, дете Војводине у којој је прошао све млађе категорије, почињао да се бави фудбалом, сањао је грандиозно. Неке од снова није остварио, али је дочекао да му управо крај буде какав многи сањају – опроштајном утакмицом на којој ће окупити некадашње саиграче и тренере. Како из Спартака, где је оставио најдубљи траг и рекао збогом акитвном игрању фудбала, тако и оних из иностранства.

Ретка је то част у српском фудбалу, мало ко ју је осетио, а Воју ће се указати на градском стадиону у Суботици (18 часова).

„Поред мене, опроштајну утакмицу имао је Владимир Торбица, био сам њен део. Сећам се и последње утакмице Синише Михајловића у Новом Саду. Као тадашњи сениори Војводине били смо гости и стајали близу терена, али то је много већи ниво од свега. Да се зна, ово око опроштајне утакмице није била моја идеја, него председника Николе Симовића. Желео је да се на леп и достојанствен начин опростим од фудбала и клуба који ми је много дао и где сам провео највише времена у играчкој каријери“, рекао је Убипарип на почетку разговора за Моцарт Спорт.

Да ли вам је икад падало на памет да бисте могли да имате утакмицу оваквог карактера, многи тако нешто желе, али никад не доживе?

„Нисам размишљао на тај начин, али кад си свестан да се приближава крај, кренеш потајно да се надаш да је могуће. Нисам ни ја хтео тек тако да сиђем са сцене и кажем – збогом. Драго ми је што се ништа око опроштајне утакмице није кренуло на моју иницијативу, него су се људи из Спартака ангажовали. Биће емотиван дан, барем за мене и породицу. Опет ће ту бити људи са којима сам у редовном контакту и биће прилике да се присетимо дивних дана, а и после утакмице ће бити такозвано треће полувреме“.

Кога можемо да очекујемо од бивших саиграча као актере?

„Биће доста момака са којима сам играо у сезони 2010/11 кад смо обезбедили премијерни пласман у европска такмичења у историји клуба. На терену ће поново бити Драган Шарац, Видак Братић, Марко Мирић, Слободан Симовић, Никола Миланковић, Владимир Торбица, Милан Јованић, биће момака са којима сам играо у иностранству попут Семира Штилића и Јасмина Бурића, они су из Босне и Херцеговине, као и Димитрија Ињца и Ивана Ђурђевића, са њима сам играо у Леху. Из сваког клуба ће бити по неко. Тренер ће нам бити Зоран Милинковић. Са друге стране ће бити садашњи тим Спартака. Није било лако саставити их, а постојали су још неки људи које сам хтео да зовем, али добро је и овако“.

Рекли сте да сте играли Европи и самим тим остварили највећи успех у историји клуба, али кад сте се вратили пре две године све је другачије. Клуб се углавном бори за опстанак или се, у најбољем случају, налази на средини табеле.

„Чињеница је да резултатски није добро, али ми је драго кад видим доста младих играча који су играли добро, па отишли у иностранство. Другачије се понашам него пре деценију и више, вратио сам се са огромним искуством и свиме што сам прошао. Покушао сам да талентима предочим шта их све чека, јер у фудбалу не постоје само лепе ствари, и те како има оних других и налетаће на њих кроз каријеру. Гајим посебан однос према Спартаку, дао ми је шансу, у њему сам се афирмисао, показао таленат и направио лепу причу. Могао сам још негде да играм, али није било поенте. Оно што ми недостаје је публика. Сећам се утакмице против Партизана, завршило се 1:1, црно-бели баш јаки, са Клеом, Ламином Дијаром, Нецом Томићем, Радосавом Петровићем, а стадион – крцат, нема где игла да падне. Тог амбијента више нема. Та екипа Спартака играла је сјајан фудбал са Кизом Милинковићем као тренером. Није ни чудо што смо избориили пласман у квалификације за Лигу Европе“.

Како се данас присећате тих мечева у Европи, мало је фалило да направите сензацију и избаците Дњепар?

„Пре тога био је двомеч против Диферданжа, елиминисали смо тим из Луксембурга, иако је било баш напето. О Дњепру се и данас прича! Страшна екипа са Јевехном Конопљанком…Њега не можете да ухватите на терену, у ситуацијама „један на један“ нема трика да га зауставите. Сећам се и њиховог штопера Андрија Русола, човек ме пребио као нико у каријери. Био је и нападач Еуген Селезњов – страшан играч, а све репрезентативци Украјине у том тренутку. Без обзира на све, нисмо се дали, одиграли смо две одличне утакмице, победили смо их у првој, а у реваншу наивно примали голове и на крају испали“.

После таквог искуства и сјајних годину и по дана у Суботици, први пут одлазите у иностранство, у Лех из Познања.

„Убеђен сам да је Лех морао да се деси, мени је Пољска била суђена. Било је доста понуда. Звали су Звезда и Партизан, опције су биле Холандија, Јужна Кореја, Белгија, али не кајем се. У Пољској сам провео пет година, услови феноменални, стадиону крцати. Тадашања екипа Леха била је хит Лиге Европе, дебитовао сам у против Браге у 1/16 финала и добили смо Португалце 1:0 код куће, голом Летонца Артјомса Рудневса који је тад играо феноменално, дао хет-трик против Јувентуса. Реванш је био несрећан, поништили су нам гол, безвезе смо испали, али опет, било је лепо“.

Какве су зиме у Познању?

„Паклене! Ви не можете да замислите шта је то. Температура некад зна да се спусти на минус 15, 20, чак 25 испод нуле. Утакмицу против Браге највише и памтим по тој зими, нису постојали услови да се меч игра, срећом па смо имали грејаче да се снег отопи. Остало ми је упечатљиво да су трибине упркос леденом времену биле крцате“.

Имали сте прилику да кратко сарађујете са Хосеом Маријом Бакером, легендом Барселоне. Како је то изгледало док је водио Лех?

„Представник је типичне Барсина школа фудбала. Код Бакера се све своди на технику, пас и пријем, кад је тренинг у питању. Не обазире се толико на трчање. У почетку су резултати били добри, али се после нешто пореметило и добио је отказ. Уместо њега дошао је домаћи тренер Маријуш Румак, али сарадња са Бакером ми је баш пријала“.

Баш у тренуцима кад сте почели да играте претрпели сте једну од најтежих повреда у свету фудбала, кидање лигамената колена.

„Све се десило на тренингу и није могло да буде у неповољнијем трентку. Рудневс је отишао у ХСВ, позиција шпица је била отворена и требало је да упаднем на исту. Претходно су ме више користили као полушпица или крило што мени није одговарало. Кидање лигамената ми је био најтежи тренутак у каријери. Преломни моменат. Да сам остао здрав, све би било другачије, зато што сам почео да дајем голове, навикао сам се на средину и језик , али шта ћете кад вам се тако намести судбина. Бол је био невероватан, чак сам размишљао о томе да ли ћу моћи да наставим да играм фудбал. Знате како је то кад не можете устанете без туђе помоћи. Успео сам да се опоравим, али после тога нисам могао да ухватим ритам и пронађем форму. То није било све од Пољске, касније сам се вратио и играо за Горњик. И, шта се десило? Лом скочног зглоба. Пауза пет месеци. Баш ми се није дало“.

Управо у периоду кад сте се опоравили од повреде у Леху стигла је понуда Партизана, били сте велика жеља Марка Николића?

„Имао сам још пола године уговора у Леху, али желео сам да дођем у Хумску, међутим, десиле су се припреме које сам одиграо добро и тренер није хтео да ме пусти. Хтели су да разговарамо о новом уговору, али сам био тврдоглав, нисам хтео да причам са њима, него да одмах одем у Партизан. Нису ме пустили, био сам незадовољан и то нисам крио. Однос више није био добар и морали смо да се разиђемо. Дрес Партизана ми остаје највећа жал. Мислим да бих могао да урадим много тога да сам дошао у Хумску“.

Нисте успели да се домогнете Партизана, па сте отишли у Мађарску, играли сте за Вашаш, али ни тамо вас није хтео гол.

„Вашаш је грешка каријере! Од почетка ствари нису ишле како сам замислио. Није ми пријала ни лига, ни окружење, однос људи у клубу и међу саиграчима. Тешко је да објасним шта ми је сметало, једноставно – није ишло. Постигао сам један гол и после шест месеци по сопственој жељи сам тражио да ми раскину уговор“.

Ако су наши северни суседи били лоше искуство, онда је долазак у Нови Пазар био погодак?

„Довео ме је Зоран Марић, тренирао ме је у млађим категоријама Војводине и познајемо се добро. Пазар је био перфектан избор. Требало ми је мало времена да пронађем форму, али кад се то десило, почео сам да дајем голове редовно, вратило ми се самопоуздање, екипа је добро играла, поново сам уживао у фудбалу. Дефинитивно је Нови Пазар био једна од кључних станица у каријери и разлог због којег сам у Босни и Херцеговини играо добро“.

Кад смо већ код БиХ надавали сте се голова, прво у Жељезничару, а потом у Тузла ситију?

„У Жељу сам дошао на позив Семира Штилића, саиграча из Леха. Питао ме је да ли сам заинтересован, отишао сам до Грбавице са покојним оцем и брзо смо се договорили. Било је баш добро, освојили смо Куп БиХ, били близу да освојимо титулу, али нас је Зрињски престигао. После Жеље сам опет хтео у иностранство, али ме је у позвао газда Тузла ситија и понудио дугорочан уговор. Нисам могао да одбијем. Из периода у Тузли највише памтим дружење, поред голова које сам давао. Хемија у екипи је била фантастична. Нажалост, газда клуба се повукао и кренули су проблеми, више није била иста прича“.

После одласка из Босне и Херцеговине, а пре повратка у Спартак, имали сте епизоду у Радничком из Крагујевца?
„Звао ме кум Марко Мирић и питао да ли бих дошао у Шумадију. Нисам знао за шта да се одлучим, имао сам и понуде из иностранства, а ситуација у Радничком је била лоша. Тим се налазио на дну табеле, скупио мало бодова, али на Марков наговор и жељу да поново играм са њим, уз ентузијазам Славка Перовића, одлучио сам да дођем. На крају смо са Ненадом Лалатовићем обезбедили опстанак“.

О Спартаку смо већ све рекли, као и о осталим ангажманима, међутим, ви сте дете Војводине, али у томе клубу никад нисте добили шансу. Како то објашњавате?

„Наравно да ми је жао, у млађим категоријама сам играо са Душаном Тадићем, имали смо доста успеха, био увек најбољи стрелац. Кад сам ушао у први тим, тренер је био Зоран Марић и Џими је убацивао млађе играче, међутим, све се променило доласком новог тренера, који је веровао искуснијима. Нисам желео да седим на клупи, хтео сам да играм. Људи из Војводине нису препознали шта умем, али неко други јесте и успео је да то искористи. Морао сам да идем заобилазним путем, могло је да буде другачије, само да су ми веровали. Не желим да дубље улазим у све“, рекао је Војо Убипарип на крају разговора за наш портал.

Извор: www.mozzartsport.com/