Дан пред утакмицу са Шведском у оквиру 3. кола Б групе Лиге нација, репрезентативци Србије прошетали су у близини хотела Шератон у коме су смештени током боравка у Стокхолму.

Против Швеђана дуго нисмо били у прилици да играмо неку утакмицу од великог резултатског значаја. Памти се сусрет у Дизелдорфу 1974. године, када смо поразом од 2:1 дефинитивно морали да се опростимо од Светског првенства. Једна од најјачих постава у историји нашег националног тима, отпутовала је у Савезну Републику Немачку као фаворит из сенке за највиши пласман, а вратила се кући после другог круга шампионата. Против Шведске ни вођство голом Шурјака у 27. минуту није било довољно да се стигне до позитивног резултата. Противник је брзо изједначио преко Едстрема, да би у финишу меча Кони Торстенсон још једном савладао Енвера Марића и запечатио судбину селекције коју су са клупе водили Миљан Миљанић, Милан Рибар, Сулејман Ребац, Томислав Ивић и Милован Ћирић.
Први међусобни окршај са Швеђанима имао је огроман улог и заслужује посебно место у аналима нашег фудбала. Тог 13. августа 1948. године, Југославија се у великом финалу Олимпијских игара у Лондону борила за златну медаљу, али је Шведска била боља и заслужено славила са 3:1. Меч је на стадиону Вембли пратило 60.000 гледалаца. Наш тим је наступио у саставу Ловрић, Брозовић, Станковић, Златко Чајковски, Јовановић, Атанацковић, Цимерманчић, Митић, Бобек, Жељко Чајковски, Вукас. Почетно вођство Швеђана преко Гунара Грена, Бобек је анулирао у финишу првог полувремена, али наши фудбалери у наставку сусрета нису имали решење за расположеног Гунара Нордала, који је касније заблистао у дресу италијанског Милана и заједно са сународницима Греном и Лидхолмом чинио легендарни трио ГРЕ-НО-ЛИ.
Последња три дуела са Шведском имала су пријатељски карактер, али су такође обиловала узбуђењима и резултатским преокретима. У сећању је дуел из септембра 1991. године који је одигран на старом стадиону Расунда у Стокхолму. У склопу припрема за Светско првенство у Италији, екипа предвођена Ивицом Осимом три пута је стизала вођство Шведске и на крају ипак претрпела пораз од 4:3.


На реванш се чекало до априла 2009. године, када је чета Радомира Антића силно мотивисана подвизима у квалификацијама за Светско првенство у Јужној Африци, рутински одрадила посао на стадиону Партизана и головима Жигића и Јанковића славила против Шведске са 2:0.


Последњи међусобни окршај датира из јуна 2012. године и такође није имао такмичарски значај. У склопу летње турнеје која је Синиши Михајловићу послужила да дебитује на клупи државног тима, Србија је у Стокхолму поражена са 2:1, а гол одлуке за шведску репрезентацију постигао је Златан Ибрахимовић из пенала у 52. минуту. Од играча који су тада наступили за Орлове, деценију касније на списку Драгана Стојковића налази се само једно име – Дарко Лазовић.
Занимљиво је да су Швеђани увек били специјална инспирација за наше голгетере, чему сведоче два гола која заслужују место међу десет најлепших у историји нашег репрезентативног фудбала. Први је дело Драгутина Вабеца на утакмици у Загребу у склопу квалификација за Европско првенство 1976. године. А други, још лепши и ефектнији, постигао је Дејан Савићевић, двоструки стрелац на поменутој пријатељској утакмици у Стокхолму 1991. године.

Да ли је куцнуо час за ново ремек-дело у режији неког нашег репрезентативца на утакмици против Шведске, сазнаћемо у четвртак увече на Френдс Арени у Стокхолму.

Извор: http://www.fss.rs