ОТАЦ ГОЛМАНА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ СРБИЈЕ: УБИО БИХ СЕ ДА САМ МОРАО ДА ОСТАВИМ ФУДБАЛ

Сећате ли се Ратка Свилара? Лекари су му забранили бављење спортом и другим физичким активностима, али његова упорност донела му је каријеру врхунског голмана. Црвенка, Војводина, Антверпен и девет утакмица за репрезентацију Југославије. Каријеру је завршио у 47. години и сврстао се међу најбоље голмане Југославије.

Био је фудбалско чудо, бравурама је побеђивао ривале, највеће асове некадашње Југославије, био јачи од болести која га је неретко наткривала као зла коб.

Отац му је Личанин, мајка са поносне Козаре, а он је рођен у Црвенки 6. маја 1950. године.

– У родном месту сам ишао у школу, почео да тренирам. Црвенка је тада била друголигаш, а ја њен пионир. Није било као данас што клубови имају ко зна колико селекција, петлића, младих играча… Са 11 година сам први пут био на терену. Очев пријатељ био је у клубу, дошао сам на тренинг и од своје гардеробе направио  импровизоване стативе. Љуба Поповић шутирао је, а ја бранио. Тренер ме је позвао и тако сам почео да градим каријеру – каже Ратко Свилар.

Израстао је у голмана, па су почеле здравствене невоље, оперативни захвати и забрана лекара, да за њега фудбал више не постоји. Ратко Свилар је ,ипак, остао у игри његовог живота.

– До прве операције дошло је у 12. години. Ишао сам из школе, пао је снег, ми деца се силно радовали, а мене заболи стомак. Мајка ме одведе код лекара опште праксе, овај ми да погрешну дијагнозу и нагласи како сам се најео снега и прехладио стомак. После пет дана дошао је други лекар и констатовао да је пукло слепо црево. Добио сам тровање стомачне дупље, операција је трајала пет часова, једва сам остао жив. Други пут, кад сам са 19 година радио с првим тимом, био сам на припремама Црвенке у Метковићу. Неких шест дана лежао сам у хотелу, био тврдоглав и нисам желео да идем код лекара. У повратку су ме у Сарајеву изнели из вагона, завршили смо у болници „Кошево”. Ту су установили да ми је пукло црево, добио сам поново сепсу трбушне дубље, операција је трајала пет и по сати, а касније су ми рекли да не смем имати физичке напоре, нити бављење спортом. Запретио сам оцу да ћу се убити ако се будем морао одрећи фудбала. Сви су ме озбиљно схватили.

Једно стабло, једна топола, допринела је да успе у најпопуларнијем спорту.

– Између Црвенке и Сивца је седам километра. И било је једно стабло тополе. Возио сам Фијат 1300 и запретио да ћу ударити у огромно стабло. Како је мој отац био добар са председником клуба, договорили су да одемо код истих лекара у Сарајево. Тамо су ми дали негативан одговор, онда смо отац и ја потписали да играмо на моју одговорност. Тако је морало у Југославији, а у Белгији нико ме и ништа ме о томе нису питали.

Мало је недостајало, па да господари голом Партизана, али до тога никада није дошло. Одвео га је Вујадин Бошков у Војводину, а и она је била у моди, ту одмах до „велике четворке”.

– Тренер Партизана био је Велибор Васовић. Питао је за мене и ја дођем на договоре. У клубу из северне покрајине био је велики Вујадин Бошков, а Зец је седео на клупи. Начелник покрајинске полиције био је и први човек Лала. Он се питао, нису ме пустили у Партизан, завршио сам у Војводини и тако је све текло – образлаже Свилар.

Изванредног спортисту свако жели, па и њега у тренутку кад је Ајакс све чинио да пређе тамо, Новосађани једноставно нису дали.

– Отишао сам, уз одобрење, у Америку на пар месеци, али сам пре тога морао да потпишем уговор са Војводином на пет година. Кад ме Ајакс желео, био сам везан за Новосађане. Тражио сам одређени новац, а они ми дали 50.000 више. Кад сам пошао у Амстердам  пустили су ме, али је председник рекао да могу да идем, али да не смем да потпишем. Отишао сам и потписао, кад сам се вратио, у Новом Саду су били љути, нису хтели ни да чују. На крају су ме пустили, али у Холандији изашао нови закон око трансфера играча. Не може да се узме из источних земаља три Пољака, Мађар и ја. Све је пропало.

Завршио је у Антверпену. Тамо је са 42 године подигао пехар победника купа, каријеру је завршио са 46 лета, а у 49. години молили су га да се поново нађе на голу.

– Испадали смо из лиге. Био сам помоћни тренер, а први тренер био је Немац Жорж Кеслер. Први голман Александар Клак из Пољске поломио је прст, његова замена у том тренутку није одговарала задатку. Питали су ме да станем на гол. Био сам у доброј кондицији. Међутим, имали смо девет бодова из 17 утакмица. Проценио сам да испадамо, а да здравље може да затаји и два дана пре утакмице донесем одлуку да је најбоље решење да одбијем понуду.

Имао је страшан пех 2009. године, умало да један пожар плати главом.

– Било је лепо време, син са осам година био је на тренингу у Бершоту. Ту су били супруга, кћерка и свастика. Распалио сам роштиљ на гас. Да ли је страдало некакво црево, шта ли је, избио је пожар. Нагутао сам се дима, задобио сам опекотине. Ватрогасци су угасили пожар, али је кућа изгорела скоро у целости. Кћерка Дуња ме наговорила да идем у Дом здравља, одвезли су ме у болницу у Брисел, тамо сам био у коми четири дана, онда операција на рукама. Преживео сам, ипак, кућа је поново подигнута и обновљена и сада живимо у њојпојаснио је Ратко Свилар.

Извор: http://www.zurnal.rs/

ОБЈАВЉЕНО: 10. 07. 2022.

ПОДЕЛИТЕ СА ДРУГИМА!