Пред два за­вр­шна ко­ла на вој­во­ђан­ском Ју­гу вла­да ве­ли­ка не­из­ве­сност ко ће се оки­ти­ти ло­во­ро­вим вен­цом, а ко ће би­ти ме­ђу не­срећ­ни­ци­ма за пут у ни­жи ранг. Све је од­ло­же­но за по­след­њу рун­ду кад ће се зна­ти ко ће се ра­до­ва­ти а ко опет ту­го­ва­ти. 

Док се пра­ве кал­ку­ка­ци­је, си­ту­а­ци­ја би што се ти­че пр­вог ме­ста мо­гла да бу­де ја­сни­ја већ за ви­кенд, кад Је­дин­ство до­че­ку­је Рад­нич­ки 1910 из Ши­да, ко­ји хва­та слам­ку спа­са, док Јар­ча­ни има­ју те­жи за­да­так. Го­сту­ју Ду­на­ву у Ста­рим Ба­но­ва­ци­ма, ко­ји је у фи­ни­шу пр­вен­ства по­твр­дио да ква­ли­те­том ни­је за­слу­жио да бу­де  ме­ђу ти­мо­ви­ма, ко­ји су пред су­но­вра­том. 

У су­сре­ту са Сре­мом Је­дин­ство је ла­ко по­бе­ди­ло, тре­нер Мо­мир Ми­ле­та  по­но­во је пру­жио шан­су мла­дим игра­чи­ма. При­ли­ку за до­ка­зи­ва­ње до­би­ли су Ми­лан Фа­ра­га (2007) и Ла­зар Ву­кај­ло­вић (2008). Фа­ра­га је био са не­што  ма­њом ми­ну­та­жом, док је Ву­кај­ло­вић био на те­ре­ну свих 90 ми­ну­та и аси­сти­рао Вла­ди­ми­ру Или­ћу код пр­вог го­ла, а ис­та­као се и до­брим про­до­ри­ма  по де­сном бо­ку.

– Ма­ло сам био за­те­чен ка­да је шеф са­оп­штио старт­ни тим – ка­же сти­дљи­во Ву­кај­ло­вић.- Са пр­вим до­ди­ром лоп­те, а по­го­то­во ка­да сам аси­стен­ци­јом  до­при­нео вођ­ству тре­ма је не­ста­ла у че­му ми је по­мо­гла и  по­др­шка са­и­гра­ча.

Гим­на­зи­ја­лац у па­зо­вач­кој шко­ли „Бран­ко Ра­ди­че­вић” пр­ве фуд­бал­ске ко­ра­ке на­пра­вио је као ше­сто­го­ди­шњак под будним оком оца Не­на­да.

– Кад ме од­вео ме­ђу пе­тли­ће Је­дин­ства ра­до­сти ни­је би­ло кра­ја. На­шао сам се ме­ђу  број­ним вр­шња­ци­ма, ко­је је  ба­ра­та­њу са лоп­том об­у­ча­вао бив­ши што­пер Звон­ко По­по­вић. Циљ ми је био да што бр­же фуд­бал­ски на­пре­ду­јем, али ни­сам за­по­ста­вљао ни шко­лу, тру­де­ће се да на оба ко­ло­се­ка по­сти­жем до­бре ре­зул­та­те по оче­вој стро­гој за­по­ве­сти. Ди­сци­пли­ном и по­све­ће­но­шћу, ко­ју је од нас тра­жио тре­нер ка­де­та Не­над Дра­гин, ко­ји је био сја­јан на­па­дач, упра­во на ме­сту на ко­јем се нај­бо­ље сна­ла­зим.

Пред Је­дин­ством су још два ис­пи­та на пу­ту по­врат­ка у Срп­ску љгу Вој­во­ди­на. Пр­ви бар на око лак­ши у су­сре­ту са Ши­ђа­ни­ма, а на кра­ју са за­хук­та­лим Но­во­па­зов­ча­ни­ма на њи­хо­вом те­ре­ну.

– Шан­су да пр­ви стиг­не­мо на циљ не сме­мо да ис­пу­сти­мо. Би­ће нам те­же  у Но­вој Па­зо­ви, Рад­нич­ки има ис­ку­сан тим са ви­ше мла­дих и та­лен­то­ва­них, ко­ји ће си­гур­но на­сто­ја­ти да оста­ну не­по­ра­же­ни. Спре­ма­мо се бри­жљи­во за оба окр­ша­ја као да је по­че­так, а не крај пр­вен­ства. Убе­ђен сам да ће­мо мак­си­мал­ним за­ла­га­њем до­не­ти ра­дост вер­ним на­ви­ја­чи­ма и сви за­јед­но сла­ви­ти. Ако бу­дем у ти­му на­сто­ја­ћу да бор­бе­но­шћу и ис­пу­ње­њем за­да­та­ка, ко­је пред нас по­ста­ви тре­нер Ми­ле­та, до­при­не­сем успе­ху.  

У ти­му Је­дин­ства по­но­во не­ће би­ти Ми­ле Сав­ко­вић, ко­јег и да­ље  му­чи по­вре­да. Оста­ли су здра­ви и спрем­ни да успе­шно за­вр­ше пут ка же­ље­ном ци­љу. Сви у клу­бу су јед­но­гла­сни у чи­ње­ни­ци да опрез ни­ка­да ни­је за од­мет.

М. Бзов­ски

Извор: http://zurnal.rs