У Супер лиги наступа преко 400 фудбалера, од тог броја четвртину чине странци. Најбројнији су Црногорци, играчи из БиХ-а, С. Македоније, понеки Словенац и Хрват. Највише играча долази из Африке, предњачи Гана, Нигерија, Камерун… има Бразилаца, Канађана, Јамајчана, било је Јапанаца, стигао је Хван из Кореје. Два највећа клуба Црвена звезда и Партизан предњаче у броју фудбалера са страним пасошима. Највише их је у Црвеној звезди (десет), у Партизану (седам), Чукаричком (пет), Воијводини (чети)…  Уопште узев, сваки суперлигаш има по неколицину странаца. Било би их више, али наша лига није на добром гласу и не виде је као одскочни даску у даљој каријери. Оволики прилив иностраних играча у клубовима Супер, па и Прве лиге, доказ је да морамо озбиљно да се запитамо каква је будућност српског фудбала у постојећим околностима.

Једна смо од ретких лига која ограничава број страних играча. На фудбалским теренима не може бити више од четири странца, према правилу које је донето као идеја да се заштити наш фудбал и форсирају домаћи играчи. Пред почетак првенства уведено је правило да фудбалери који поседују пасош земаља Европске уније неће се сматрати странцима. Осман Букари је добио српски пасош и држављанство Србије, које му омогућава да игра као домаћи играч. Пре Букарија пасош Србије “пречицом” су добили Пруцев, Саного, Бен, који више не носе црвено-бели дрес. Од актуелних ту је Гелор Канга. Својевремено је Звезда покренула петицију да се број странаца у протоколу повећа са четири на осам. Како је ове године у Љутицу Богдана дошао велики број странаца, нашли су се у “небраном грожђу”, тако да су морали много да тумбају како би селектирали тим за првенство.

Слично је у редовима комшија, држављанство је добио најбољи стрелац Гомеш (напустио наш фудбал) и Бибарс Натхо. Наша два највећа клуба за годину дана поделили су осам српских пасоша странцима. Поставља се питање онда чему правило о броју странаца ако се пасоши деле капом и шаком. Све се чини да се правило потпуно обесмисли.

У лигама петице не постоји та врста лимита, ограничења су постављена на нивоу Европске уније. Тамо лиге и репрезентација не трпе због повећаног броја странаца, већ се отварају границе за долазак квалитетних играча и тренера. На другој страни ово правило отежава састављање екипе за међународну сцену, јер већина српских играча ретко праве разлику на елитном нивоу.

Да се разумемо, проблем нису странци, већ је проблем што они нису довољно квалитетни да направе разлику на међународној сцени! Има и оних који се могу окарактерисати као озбиљан промашај, па осим што су прескупо плаћени, заузимају место нашим талентима који би у најмању руку, били под‌једнако квалитетни у односу на оно што пружају неки од прескупих инвестиција наша два најбоља клуба. Док је тако, наши таленти таворе у запећку, на клупи или трибинама, ван протокола или су послати на двојну регистрацију (позајмица).

Има мишљења да квалитетнија конкуренција може да натера играче на бољи рад, уместо да им на основу порекла гарантује место у тиму. Због тога поменуто правило нема смисла као и бесмислено делење пасоша преко реда!

Фото: ФСС