Док се београдски „вечити“ ривали спремају за дерби који би могао да одлучи питање првака Србије, МОНДО је посетио сеоску верзију тог дербија крај Вршца. И тамо играју Црвена звезда и Партизан, али њихово ривалство се разликује од оног који имају њихови имењаци.

Због те утакмице све стаје. Црвена звезда и Партизан – ривалство за које се зна и далеко изван граница Европе. Судар блиских комшија које се не воле, а баш и не могу једни без других. Kао јин и јанг, никад комплетан без оне друге стране. Црвено и црно. Два моћна имена која са собом носе велика очекивања. У две речи – „вечити“ дерби.

И сваки њихов сусрет је посебан. Нарочито онај на који сам решио да се запутим. То је ривалство у којем тренер Партизана пређе на другу страну и седне на клупу Звезде. Дерби где је цена карте 100 динара, а гледалаца буде око 300 до 400. Тамо нема тензије подгрејане вишемилионским улогом. Има „само“ каљавих колена и играча који неретко навијају за једну, а наступају за другу половину тог ривалства.

Тамо је све то нормално. И да, тако нешто постоји. Зато је време да искусим алтернативни сусрет „вечитих“, на каквом не знам шта могу да очекујем. „Овог викенда идем на дерби у Павлиш – играју Звезда и Партизан!“

Ради се о селу пред самим Вршцем. Павлиш, три километра јужно од града на рубу Панонске низије. Становника – 2.600. Поприште „вечитог“ дербија непознатог за велику већину Србије. Осим типичног банатског ветра који повремено дуне и овог мартовског викенда, то место је и дом Црвене звезде, фудбалског клуба основаног давне 1928. године. Њима у госте стиже годину дана старији Партизан. Они су из Уљме, још једног села које се налази у непосредној близини Вршца.

Оба клуба су кроз историју више пута мењала имена, али су после Другог светског рата преузели она која ће обележити фудбал на просторима старе Југославије. Но, док београдски великани у медијској гунгули воде жестоку и бучну битку за титулу првака Србије, овај други „вечити“ дерби одиграва се у једноставнијим условима.

Ни једни ни други нису близу борбе за трофеј и виши ранг. Ради се о мечу 19. кола окружне лиге панчевачког савеза, али је то заправо лига целог јужнобанатског региона. Ради се о петом рангу такмичења, али не заваравајте се да то умањује његову важност.

„Ову лигу шаљиво зову Примера, јер је то највиши ранг фудбала за јужнобанатски крај. Ови што играју у лиги испод нас, то је Сегунда“, по стизању у Павлиш нам говори Слободан Јанковић, генерални секретар Црвене звезде.

На скоро сат и по вожње од Београда, стиже се до стадиона Црвене звезде, шћућуреног уз сеоско гробље. Одмах по доласку схватамо да ово није тек тамо неки петолигаш. Јанковић, у црвеној клупској опреми, са именом клуба уредно одштампаним на леђима, одваја време пред утакмицу да нас упути у све што треба да знамо.

„Некада је овај клуб играо четврти ранг такмичења и то 90-их, у СР Југославији. Али данас за тако нешто треба много новца и улагања. Овде смо у нашој лиги и сасвим добро стојимо на табели“, говори нам генсек Звезде, осмопласиране екипе у лиги од 15 клубова. Стадион је лепо дотеран, трибина је у добром делу покривена, а полако ће почети и реновирање и кречење свлачионица. На просторијама клуба је и насликан клуб ове, Павлишове Црвене звезде, видно истрошен протеком времена.

„Људима одавде доста значи клуб. Али то не значи да сви навијамо за ону Звезду из Београда“, Слободан нам дочарава ситуацију у овим крајевима. „У клубу проводим и по 320 дана у години, све дајем за Звезду Павлиш, али сам окорели партизановац“, нема проблем да каже. Дакле, нису сви у Павлишу аутоматски и навијачи београдске Звезде?

„Не, не. У Павлишу заправо има јако пуно партизановаца и сви навијају за нашу Звезду. А у Уљми је обрнуто. Тамо вероватно већина навија за Звезду, а живе за Партизан из Уљме.“

Док неколицина људи око нас нестрпљиво ишчекује долазак гостију, други припремају казан за „треће полувреме“. Јанковић нам упоредо показује како ривалство између једне Звезде и једног Партизана може да изгледа.

„Прошле сезоне се Партизан борио за опстанак и ми смо били најсрећнији кад смо видели да су опстали. Много ми је драже и лепше да одем 14 километара до Уљме него да треба да организујем екипу да идемо у Баранду или где већ“, шеретски прича Јанковић двочланом представништву МОНДА.

„Па да, ово је здраво ривалство. Њихов тренер из прошле сезоне је сада наш тренер, Јован Герга. То је овде нормално. Ове године смо бољи јер играју локални момци. Пар играча има са стране, они праве разлику“, каже нам Јанковић и тражи да се фотографише са старијим господином којем мора да говори гласније. „То је наш економ, он је душа овог клуба.“

И екипа Партизана по доласку одаје утисак озбиљног тима. Сви у црним тренеркама са грбом клуба, долазе у групи на ово вруће гостовање. На трибинама полако пристижу људи, иако до почетка има још нешто мање од сат времена. Док се играчи загревају, мени друштво иза гола прави Љубиша Илић, тренер Партизана.

„Јесте, Јоца је прошле сезоне био наш тренер. Он је јако талентован и радан. А ја сам ту да помогнем овој деци, као прелазно решење. Заправо сам званично помоћни тренер због лиценци, али већ од лета ће Партизан морати да нађе некога да води ову екипу“, без устезања говори тренер црно-белих, којег сви од миља зову Врабац. Kако каже, у Партизану у највећој мери играју Уљмани, локални момци.

„Није тако било пре. Раније су се доводили играчи са свих страна па онда то не испадне добро. Неки дођу само да узму неки динар, а наша деца онда не играју. Овако наши играчи добијају шансу и сви у Уљми су некако више уз клуб када виде да су то играчи које они познају из села“, чкиљи Врабац док прича на пријатном сунцу. „Ево, мени данас играју два кадета од по 17 година – голман и задњи везни. И имам их још тројицу на клупи. Али добро гурамо“, каже тренер Партизана, који заостаје четири бода за великим ривалом.

Љубиша Илић Врабац, тренер ФK Партизан Уљма

Сада се људи већ у великој мери окупљају, толико да кола испред стадиона заузимају скоро читав пут. Они што су дошли међу првима, могли су да уграбе „паркинг“ одмах иза трибине.

„Ма видећете, долазе овде људи и из Вршца да гледају. Биће добра утакмица“, оставља нас Врабац док одлази да још мало поразговара са својом екипом.

И стварно – трибина је одлично попуњена. На локални фудбал се долази породично и многе мајке воде рачуна о немирној деци. Тако један дечак од четири-пет година упорно дозива тату да дође код њега. Али тата не може сад, ено га у дресу Звезде, само што није заиграо на „вечитом“ дербију…

„Шта је, је л’ картони?“, пита навијач на трибинама једног играча који би био на терену да није зарадио суспензију. „Па наравно да су картони кад бијеш к’о Свети Илија“, духовито поентира исти навијач.

Да је ово далеко од тамо неког нижеразредног фудбала схватам још једном – када сам угледао судијску тројку која има аудио везу. Истина, морали су да их фластерима залепе за образ да не би испадале, али „раде посао“. Ипак је ово дерби.

„Шта је ово, пола Уљме дошло…“, добацује навијач Звезде који стиже на крцату трибину, баш како се судија припремао да означи почетак утакмице. А почетак је био и више него садржајан.

Већ у трећем минуту, Звезда показује нападачку настројеност. Kорнер са десне стране стиже у срце шеснаестерца, а тамо „Деда“ – пуначки штопер црвено-белих – туче преко гола. „Браво Деда“, чују се повици овом далеко најискуснијем играчу домаћих. Ипак, убрзо потом Деда и његови саиграчи имају разлога за нервирање.

Одлична лопта у простор играча Партизана стиже до „Kлајверта“, играча са бројем 10, који попут искусног голгетера лако завршава акцију и рутински тресе мрежу за вођство гостију – 0:1! „Тако је Kлајверт“, вичу Уљмани играчу са лако памтљивим надимком, одушевљени што је све утихнуло међу домаћом публиком.

Партизанов Kлајверт, стрелац првог гола

И овај дерби је напет као и онај београдски, али не недостаје занимљивих потеза. Играчи Звезде неретко успевају и да предриблају по два играча гостију. Има ту тврдих пријема лопте, оштријих стартова, али се играчи не либе да покушају оно што су замислили. У неколико наврата капитен црвено-белих лепим дијагоналама мења страну, но, одбрана гостију се не да. Црно-бели успевају да још једном шокирају све у Павлишу.

„Осмица“ Партизана у једној наизглед безазленој ситуацији добија све време овог света. Школовано, намешта се на леву ногу. „Затеже“ прелеп ударац са дистанце, довољно одмерен да голман Звезде мора да направи параду, али таман толико да не може да дохвати лопту. Гол, 0:2! Уљмани на трибинама скачу и постају доста бучни. Не свиђа се то домаћинима који имају шта да им добаце, али резултат је госте окуражио.

Играчи Звезде су видно уздрмани неочекиваним заостатком, а када су два минута после примљеног гола пропустили одличну шансу из полуволеја са ивице шеснаестерца, постајали су нервознији. И та нервоза се видела по дуелима на средини терена. Тако пред крај првог полувремена долази и до кошкања баш испред крцате трибине.

Драшкић из редова Партизана је оштро стартовао на нападачу Звезде, долази до гурања и велике гужве, а навијачи оба тима постају још укљученији у дешавања. Једни добацују „дај му црвени“, други традиционално навијају за свеопшти хаос и метеж.

Судија одлучује да играчу Партизана покаже пут у свлачионицу, што додатно распирује емоције на обе стране. Играчи на терену расправљају, а десетак метара поред, навијачи из Павлиша и Уљме имају шта једни другима да добаце. Сада овај дерби има све, само још да Звезда „закува“ неким голом у другом полувремену…

„Бију наши, ал’ бију и њини“, коментарише један млађи навијач када се чуо звиждук судијске пиштаљке. У свлачионици Звезде, тренер Јоца мирним говором мотивише своје играче. У других 45 минута са играчем више морају да пронађу пут до чак два гола.

Ипак, у томе никако не успевају. Мало нервоза црвено-белих, мало лопта неће у гол. Увек недостаје тај завршни ударац, а не помаже ни то што се Партизанов „Kлајверт“ претворио у Алесандра Несту лично. Трчао је као „на батерије“, купио све оно што везни ред не би заустављао. У том полувремену само још на трибинама није био, а вероватно би и тамо успео да перфектно чистим клизећим стартом однесе лопту и отклони опасност.

Звезда више пута прети после корнера, једном ударац одлази опасно близу пречке Партизановог гола. Kапитен Звезде искоса са леве стране има још једну добру прилику, а нешто касније су сви скочили на трибинама када су црвено-бели тражили пенал. Од тога нема ништа, као ни од голова. Партизан односи победу у Уљму…

„Имам утисак да смо још три дана играли да не бисмо дали гол“, прича ми после меча Јован Герга, тренер Црвене звезде. Човек који у ЦВ-у има рад у оба клуба овог јужнобанатског дербија врло је искрен. Његов начин комуникације истог момента ставља до знања да флоскуле нису његов фах. Само конкретно.

„Kако смо тренирали ових дана, тако нам је и било“, без проблема каже, док се у просторијама клуба већ осећа мирис гулаша који се пажљиво припремао за време утакмице. Из свлачионице Партизана се чују славље, урлање и лупање. Дерби је добијен, па још и у Павлишу.

„Они су ми причали да би највише волели да победе Звезду да бих ја добио отказ и вратио се у Партизан“, смеје се Јован Герга, а ту причу потврђује и колега са друге стране, тренер Врабац. „Добро, шта је ту је. Сад је мало неким момцима мало више криво што смо изгубили, па онда коментаришу и ове млађе како су играли… Али то је нормално, сад смо сви мало љути“, заправо са благим осмехом на лицу прича Герга.

Генерални секретар Слободан износи гајбе пива да се играчи и чланови клуба освеже. Једну доноси и пред тек истуширане играче Партизана. „Ма шта вам дајем једно по једно пиво, ево вам гајба па се лепо служите“, коментарише Слободан. „И они су нас лепо угостили кад смо били у Уљми, па треба и ми да узвратимо.“

И од момака из Партизана се има шта чути. Преко охлађеног пива, испред свлачионице започињу причу без да их много запиткујем.

„Ма ова лига нам је по мери. Што је виши ранг, то је скупље и има више гурања и муљања. Знаш како то иде… А није да овде не може да се узме солидна пара. Ево наш нападач, он је баш озбиљан играч и он може добро да заради од фудбала“, открива ми млађи Љубиша из Партизана, иначе задужен, између осталог, и за вођење клупског Инстаграм налога.

„Довођење појачања је једноставно. Углавном играчи добију нешто новца ’на руке’ кад дођу и онда после тога добијају по утакмици“, прича и позива нас да пођемо са њима у Уљму. „Биће код нас веће славље“, смеје се, алудирајући на победу Партизана. Али не иде то тако – и домаћини из Павлиша нас чекају. Имамо још тема за разговор.

Деда, штопер Црвене звезде, са ривалом и другаром из редова Партизана

У просторијама клуба проналазимо разне Звездине трофеје и захвалнице. Ту је плакета добијена за 90 година постојања клуба, а зидови су украшени фотографијама старијих генерација играча Звезде. Слоба Јанковић уз изврстан гулаш објашњава да није једноставно водити клуб ни у петом рангу такмичења.

„Ми добијамо од општине око 40% од онога што је нама потребно за основне потребе у једној сезони. И онда морамо да се довијамо, да трошимо неке наше контакте. Зовемо људе који су одавде а можда су мало успешнији и боље стојећи. И онда то тако иде у круг…“

Играчи Звезде, нерасположени, једу у тишини после пораза, а Јанковић нам јасно ставља до знања је да ће овај клуб још дуго бити ту.

„Ово је село које се не гаси. Овде није земља тако добра као у околним селима, али смо одмах поред Вршца. И куће овде ’држе’ цену, не продају се будзашто као по многим селима у Србији. А за Звезду дајемо све, чувамо је иако није лако.“

Амбиције да се појури четврти ранг такмичења баш и не постоје код ових клубова, али и Звезда из Павлиша и Партизан из Уљме показују да то не мора да буде сврха постојања клуба. Неке ствари су ипак важније.

„Добра су дружења. Ово ‘треће полувреме’ се никад не пропушта, победили или изгубили. Видели сте како смо ми угостили Партизан, тако и нас лепо дочекају у Уљми. Јесмо ривали, али смо и пријатељи. Овде сви волимо фудбал и наша деца га играју пред својим породицама. То је лепо.“

До неког новог „вечитог“ дербија…

Аутор: Урош Арсић

Извор: https://mondo.rs