У пролећној сезони Српске лиге  „Војводина”, игра зрењанинског Радничког не може да се препозна. Екипа из банатске равнице једина не зна за пораз и зимска појачања донела су бољитак и остатак тима учинила квалитетнијим.

Међу јануарским приновама издваја се Владо Топић, дефанзивац рођен 1. маја 1995. године. Допринео је да порозна одбрана постане гранитна и да мрежа остане нетакнута на седам мечева. Снажан, чврст на земљи и у ваздуху, скочан и спреман да потури главу где други не би ни ногу. Није чудо што је по доласку именован за заменика капитена. Публика не може да се превари, комадант је параде на терену.

– За добру одбрану сви смо заслужни, нисам једини новајлија у дефанзивном делу, у исто време стигли су голман Владан Ђекић, штопер Милош Пелемиш… Што се траке тиче, поносан сам и знам да не иде само уз играчке вредности. Част је бити заменик Љуби Стевановићу, нагомилан је искуством, кад је играо за Пролетер, нисмо ни почели да тренирамо – скроман је горостасни штопер Радничког.

Код договора око термина за разговор, уследило је: „Немојте само у недељу, са девојком Анамаријом идем у обилазак фрушкогорских манастира, на реду је Мала Ремета“.

– Није то од јуче, годинама је тако. За мене најлепши одмор, за очи и душу. Кад уђем у манастир, у цркву, осећам  растерећење, тишина пролази кроз мене и упознао сам историју многих. Мало је, ипак, времена, три пута месечно идем са Анамаријом у наша мала ходочашћа. Кад завршим каријеру и викендима будем слободан, биће их више. Ако Раднички игра суботом, недељом смо у неком од манастира, тако је и док сам био члан других клубова.

Рођен је на првомајски празник, слави Ђурђевдан, испрати и остале православне празнике…

– Поклопило се да су Ускрс, највећи и, за мене, најлепши празник и Ђурђевдан, дан за даном. Биће весело у родитељском дому у Српској Црњи. За Ускрс и породичну славу долази сестра Весна са породицом, тата Драган и мама Биљана спреме богату, домаћинску трпезу, а ту сам да помогнем.

Присетио се дечачких радости и туцања ускршњим јајима.

– То мени и сада доноси радост. Мама фарба јаја у луковини и увек смо сестра и ја једва чекали ускршњо јутро да кренемо са такмичењем. Волео сам да побеђујем, ништа се ни данас није променило. Породична окупљаања за ове празнике, за Ђурђевдан, за мене су најважнија и испуњена огромном срећом и задовољством.

Топићи су пореклом из БиХ, доселили су се после Другог светског рата.

– Топићи су из Бараћа, места код Мркоњића и многи су се, из тог краја, населили у Српској Црњи. Зову је „Ђурина варош“ и ту сам крштен. На Ђурђевдан, у јутарњим сатима, одлазимо у цркву, за ручак свештеник долази у наш дом. Са оцем ломим колач, уз породицу и најближе, ту су и кумови, пријатељи, зна се како се слави слава.

Причао је о трпези и на опаску прасе или јагње, грохотом се насмејао и прозборио:

– Има свега, последњих година обавезно је јагње. Нисам дуго био у месту одакле је деда, фудбал ми је узео много времена, а кад сам боравио, јагњетина је била посластица. Увек је тако, кажу старији земљаци.

У пријатном разговору, често је помињао Анамарију и на питање да ли иде на њену славу, уследио је ново смејање.

– Не да идем, већ и помажем око организације. Њени славе Светог Јована, као и Ђурђевдан, велика је слава. Обичаји су исти и њен деда је из БиХ, баш смо се нашли, не само пореклом. Обоје волимо цркву и поштујемо вековне обичаје и много других и лепих ствари нас везује.

Запослен је од 2019. године у Новом Саду. Путује на тренинге у Зрењанин и не крије да је напорно и да је с муком уклопио обавезе.

– Зато ми прија сваки слободан дан и обилазак црквених знаменитости, ништа друго не може боље и више да ме одмори и релаксира. Ускладио сам сменски рад, тренинзи су углавном пре подне, па директно са стадиона у Зрењанину, одлазим на посао. Издржавам, а до када, тешко је рећи.

Прве тренинге имао је у црњанској Будућности и брзо исказао таленат. Кад је завршио основну школу, отишао је у омладински погон Војводине и после три године обрео се у зрењанинском Банату на каљењу. Као јуниор почео је са првом екипом и на припремама покидао лигаменте. Оперисан је 2013. године.

– Ту није био крај пеховима. Да бих се опоравио и вратио на фудбалски пут, отишао сам у матичну Будућност и доживео исту повреду, на другом колену и 2015. уследила је нова операција и дуги опоравак. Знао сам да је велика сцена ишчезла, али нисам желео да напустим фудбал. Љубав према игри и борби на терену, надјачала је све малере. Носио сам дрес Будућности и позвали су ме у Борац из Шајкаша. Желели су пласман у Српску лигу и брзо сам се усталио у тиму и остварили смо историјски успех за клуб. После три и по године задужио сам опрему Радничког.

Кратко је застао, поглед је отишао у даљину, размишљања ка зрењанинској фудбалској будућности.

– Нисам једини Црњанин у неком од зрењанинских клубова, сад је са мном Марко Ковачевић, пола године били смо и у Борцу. Могао сам да останем у Шајкашу, да пређем у неке друге српсколигаше, али одлучио се за град на Бегеју. Сви су предуслови да вратим каријеру на пут којим сам тежио последњих година. Добри саиграчи и колективни приступ, донели су резултате и у разговору с њима, закључио сам да смо и појединачно напредовали и дошли до вишег нивоа.

Ова сезона представља потврду да Раднички има вредност за више.

– У наредном првенству бићемо кандидати за пласман у Прву лигу и верујем да ћемо успети. Зрењанин заслужује највише, његова историја не може да се избрише и кад се заврши реновирање стадиона у Карађорђевом парку, услови ће бити за суперлигашки караван и, први пут, играће се под рефлекторима. Љубитељи фудбала широм банатске равнице чекају процват и верујем да ће брзо уследити – јасан је Владо Топић, играчка и људска громада у црвено – црном дресу зрењанинског српсколигаша.