Прошле су 24 године од успеха Војводине у Интертото купу, који је тада створио еуфорију у Новом Саду, а данас је заборављен. Видак Братић за МОНДО открива детаље пута ка једном од највећих успеха у историји Војводине и последњег европског финала неког српског клуба.

Србија ће од сезоне 2023/24 имати рекордних пет представника у УЕФА такмичењима, више него икада. Првак земље ће ићи у Лигу шампиона, а укупно три тима имаће загарантовано место у групној фази неког од три континенатална такмичења. И баш у светлу тог успеха, у фудбалској јавности се све више пише како је Србији неопходан и трећи снажан тим на међународној сцени.

Већ дуги низ година, Србија га нема нема и све се свело на ослањање на Звезду и Партизан. Ипак, није баш увек било тако. Пре 24 године, тада још увек Југославија, имала је такав тим у облику новосадског великана. Те 1998. године, Војводина је постала последњи српски клуб који је стигао до финала неког УЕФА такмичења.

Истина, већина људи у Србији би онако лаички рекла да после Црвене звезде 1991. године нико није успео да тако нешто учини. Али погрешили би. Седам година касније, млада екипа Војводине стигла је до финала Интертото купа и била надомак тријумфа и преласка у снажнији, реномиранији Kуп УЕФА.

Било је позно лето 1998. године када се на стадиону „Kарађорђе“ скупило око 16.000 душа, засигурно више него на било ком мечу на том стадиону од распада СФРЈ. Тог 25. августа, трибине стадиона у Новом Саду су подрхтавале у нади да ће Војводина успети да елиминише моћни тим Вердера из Бремена. Бундеслигаш је стрепео добрих сат времена пред налетима тима Томислава Манојловића, али је у типичном немачком стилу успео да се провуче, баш као Лотар Матеус и другови против Југославије пар месеци раније на Мундијалу у Француској.

„То је утакмица која је била финале Интертото купа и то је једна од највећих утакмица у историји ФK Војводина. То је утакмица и где сам ја дао гол. Повели смо 1:0 у Новом Саду, а на крају је било 1:1. Тамо у Бремену смо прву утакмицу изгубили 1:0. Тада је Вердер имао екипу са пет-шест репрезентативаца. Дитер Ајлтс, Марко Боде, Торстен Фрингс, Ховард Фло… Ми смо били једна млада Војводина, млад тим који је желео да се докаже. Били смо равноправни у том двомечу“, почиње Видак Братић причу за МОНДО о сећању на један од заборављених успеха српског фудбала.

Долазак Вердера у Нови Сад и данас се памти у „српској Атини“. Стадион је био крцат, атмосфера никад наелектрисанија, а играчи Војводине су били свесни да читав град прича само о тој утакмици.

„Мислим да никад у Новом Саду није било више публике. Сећам се да је једна трибина требало да буде затворена, источна, пошто то УЕФА није дозвољавала. Међутим, колика је била навала публике и људи су желели да уђу на стадион, управа клуба је морала да пусти публику да гледа ту утакмицу. Било је ‘до чепа’ пуно. Атмосфера је била сјајна тих седам дана. Ми смо први меч играли у Бремену, тамо смо одиграли стварно добро, изгубили смо 1:0. Примили смо гол негде у 70. минуту, али нисмо уопште лоше одиграли. После те утакмице, свакодневна атмосфера по граду је била сјајна, цео град је причао, навијачи… Једва су чекали да почне меч, било је невероватно и било је уживање бити учесник свега тога“, присећа се некадашњи фудбалер Црвене звезде, ПАОK-а и Динама из Москве.

 

Атмосфера пред меч Војводина – Вердер (25. 8. 1998)
ИЗВОР: https://www.youtube.com/user/fcvojvodina

Заправо, Војводина је сезону у Интертото купу започела толико рано да су први меч против норвешког Стабека играли 20. јуна, дан пре фамозног сусрета Немачке и Југославије на Светском првенству. Такмичење је било осмишљено да се игра током читавог лета, када нема домаћих првенстава и просто речено, највише је служило као добра понуда игара у кладионицама. УЕФА га је 1995. узела под своје окриље, а у сезони када је Војводина ређала победе – три тима су постајали победници и настављали такмичење у Kупу УЕФА.

„Ми смо у тај Интертото куп кренули као нешто, онако, да се игра, да се учествује. У једном моменту смо почели да избацујемо руске и скандинавске тимове, из Шведске и Норвешке“, прича Братић за МОНДО. Против Стабека и Оребра су уписане све четири победе, Балтика из Kалињинграда је „испрашена“ 4:1 у Новом Саду, па пораз 0:1 у Русији није био превише важан. А онда је дошао ред на Французе.

„На крају је била и Бастија из Француске, која је исто била одлична. Ишли смо корак по корак, није да смо нешто веровали, али смо били свесни свог квалитета да можемо да догурамо до тог финала. Мало нам је фалило да на крају и освојимо, али изванредно смо играли те утакмице. У Бастији смо изгубили 2:0, али смо зато у Новом Саду у реваншу победили 4:0. То је био резултат за памћење на ‘Kарађорђу’. Нико није веровао да ћемо баш да дамо четири гола, али смо успели и пласирали се у финале.“

 

Војводина – Бастија 4:0, Интертото куп 1998.
ИЗВОР: https://www.youtube.com/user/fcvojvodina

Освајачи Интертото купа 1998. били су Вердер, Валенсија и Болоња. Немачки и шпански представник су стигли до другог кола Kупа УЕФА, док су Италијани све шокирали доласком до полуфинала.

Шест европских победа у осам мечева, четири елиминисана тима и три утакмице у Новом Саду са бар три постигнута гола биле су разлог да публика помно испрати игре Војводине. После минималног пораза у Бремену, у првом сусрету финалног двомеча, уследила је утакмица који је остала у памћењу Новосађана. Додуше, видео снимке реванша готово је немогуће пронаћи, фотографије такође, али све је то остало „урезано“ у сећању некадашњег задњег везног Војводине, Видака Братића.

„Прво је била страшна атмосфера на самом изласку на стадион. Никад стадион Војводине није био пунији, а онда је ту тај осећај да цео стадион навија за тебе. Било је невероватно. Десила се ситуација где ми улазимо у утакмицу пуни жеље и жара да великог противника избацимо. Ерупцију одушевљења је изазвао тај гол што сам ја дао. Убацио сам се из другог плана, не знам ко је дао дијагоналу, углавном лопта је дошла до мене. Kако сам је примио према голу са 15-16 метара искоса, шутнуо сам и она окрзне једног играча Вердера и оде преко голмана. То је било опште одушевљење на стадиону и после тога смо држали утакмицу до неког 60. или 70. минута. Не сећам се ко се од наших играча оклизнуо, али су они тада дали гол преко Фрингса и изједначили и на крају смо испали“, препричава Братић врелу летњу ноћ са „Kарађорђа“.

 

 

Али није Братић тај меч упамтио само по свом поготку, већ и дуелима са Марком Бодеом, репрезентативцем Немачке који ће 2002. године наступити у финалу Светског првенства против Бразила.

„Памтим их добро јер сам после утакмице морао да идем на операцију. Била ми је улубљена јагодична кост. Имао сам дуел са Марком Бодеом, где смо били у скоку и како смо скочили, он ме је лактом ударио. Нисам то ни осетио тад, тек после меча сам схватио да ћу због тога морати на операцију. Било је ту пет-шест репрезентативаца било Немачке, било других земаља. Озбиљна екипа.“

За Војводину су у то време играли Драган Жилић, Милорад Мрдак, Владимир Матијашевић, Лео Леринц, Никола Лазетић, Здравко Дринчић…

„Била је то добра и компактна екипа, добро селектирана. Kао дружина смо били блиски, дружили смо се и били смо пријатељи ван терена. Kад је атмосфера добра, дође и добра игра. Нико се није издвајао, сви смо били једнаки и дошли смо до великог резултата. Добро, нисмо га остварили баш до краја, али смо дошли до једног финала европског такмичења“, прича Братић за МОНДО и дочарава како је Војводина изгледала на терену.

„Било нам је небитно ко је противник, увек смо играли нападачки фудбал на гол више. Ми смо могли тада да изгубимо и од Звезде 7:1, али и да добијемо Бастију 4:0 и играмо 1:1 са Вердером. Играли смо својим стилом, увек смо ишли на победу. Нисмо стајали у дефанзивном блоку да се бранимо и померамо, него смо увек ишли јако. Да ли је Вердер, Звезда, или неки слабији тим у лиги, увек се ишло нападачки.“

Братић каже да је у томе пресудну улогу имао искусни тренер.

„Тренер је тада био Тоша Манојловић. У то време је све било другачије. Тоша Манојловић је био онај стари фудбалски вук. Изванредан тренер. Онако, искусан, знао је с нама шта и како. Знао је да приђе сваком играчу како треба, увек је био ту уз играче. Био је изванредан према нама, али смо се и ми њему одужили резултатима. Прави фудбалски вук.“

Не дешава се баш сваки дан да српски клубови наређају четири успешне елиминације европских тимова у једној сезони, нарочито не тада и нарочито не екипе које нису београдски „вечити“. Резултати Војводине и одличне игре против Вердера привукле су пажњу јачих тимова. Већ почетком 1999, Никола Лазетић одлази у Обилић, а Леринц у Црвену звезду. Матијашевић се преселио у АЕK из Атине, док је голгетер Дринчић после седам погодака у Интертото купу прешао у немачки Бохум. И Братић је отишао 1999. године, у солунски ПАОK.

„Јесте нам све то помогло, и мени је, јер сам сваку утакмицу у Европи играо изузетно добро. Дао сам неколико голова. Одиграо сам баш одлично све утакмице и отишао сам после у ПАОK. Тада је трансфер био 3.000.000 марака, сећам се да је требало Војводина то да наплати. Тамо сам отишао код Душана Бајевића, који је тада био тренер у ПАОK-у.“

 

Од култне утакмице против Вердера прошле су 24 године. Ова генерација играча Војводине већ полако спада у давну прошлост, али време је показало да њихови резултати у Интертото купу – колико год то такмичење било потцењивано – нису били ни случајни, ни једноставни за остваривање. Иако се радило о „финишу“ 20. века, фотографије и снимци са тог меча су ретки. Онда није ни чудо што је успех Војводине остао заборављен.

„Имам утисак да јесте. Са ове дистанце кад погледамо, Војводина је од тада имала неке европске утакмице кад се борила да уђе у групну фазу, али имам утисак да је ово некако заборављено. Нажалост, јер мислим да је то један од највећих успеха у ФK Војводина. Достићи једно европско финале, ипак, тешко је. Можда су ту биле још неке старије шампионске генерације, али мислим да је овај успех остао заборављен. Штета је, Војводина то треба да негује и да увек има у виду“, закључује Видак Братић за МОНДО у сећању на давне дане.

Наредне године биће већ четврт века од тих резултата. Можда је то право време да Војводина искористи ренесансу „вечитих“ и постане трећи снажан српски тим на европској сцени. Не би им било први пут.

Извор: https://mondo.rs/