ЗНАЧАЈ РОТАЦИЈА И РАЗМЕНЕ ПОЗИЦИЈА

Слободан простор се може створити кроз ротацију и размену позиција.
 
По дефиницији ротације су синхронизована кретања која укључују барем два играча у тиму који има лопту. Уопштено, играчи који се ротирају крећу се на позиције које обично заузима играч на другој позицији, с циљем да приме лопту слободни или да измене поставку противничког тима.
 
На средини терена, координисана ротација омогућава играчима да пронађу џепове слободног простора како би примили лопту окренути лицем према напред, према голу противника.
 
Слично томе, размена позиција може довести до тога да се противник довољно збуни и преда поменуте потребне џепове слободног простора.
 
Ротације подразумевају да када играч напусти своју почетну зону, други играч мора да се премести на ту зону како би надокнадио његово одсуство и попунио простор.
 
Ротације су изузетно корисне јер отварају путање за додавања, али такође могу створити простор за продор играча са лоптом.
 
Позициона флуидност значи да сваки играч може ефикасно играти на различитим местима и преузети различите улоге, са крајњим циљем остваривања предности збуњивањем противника.
 
То омогућава стицање времена и отварање простора, отежавајући противнику да одржи потребну брзину реакције како би спречио продор.
 

Ево неких предности и стратегија коришћења ротација и позиционе флуидности:

ОМЕТАЊЕ СТРИКТНЕ МАРКАЦИЈЕ

Када играчи мењају позиције, отежавају противницима који чувају играче да остану уз своје додељене играче. То често доводи до ситуација у којима су одбрамбени играчи ван позиције или оклевају, пружајући прилику нападачком тиму.

КРЕИРАЊЕ ПРЕОПТЕРЕЋЕЊА

Стратешке ротације могу резултирати преоптерећењем у одређеним зонама терена. На пример, офанзивни везиста може се повући дубоко назад да преузме лопту, повлачећи са собом дефанзивног играча, и да затим брзо изротира са задњим везним. То може резултирати ситуацијом 3 на 2 на средини терена  и та бројчана предност може бити искоришћена за даље креирање акције опасне по гол противника.

ИЗВЛАЧЕЊЕ ДЕФАНЗИВАЦА

Ротацијама и кретањем у неконвенционалне позиције, нападачи могу извући дефанзивце из њихових зона, остављајући празнине које могу бити искоришћене утрчавањима из средине терена (тзв. другог плана) или брзим дубинским лоптама.

СВЕСТРАНОСТ И ПРИЛАГОДЉИВОСТ

Поливалентни играчи се могу брзо прилагодити ситуацијама током игре, њихова способност да играју на више позиција чини да се у ротацијама осећају комфорно. Ако нпр. поједини играч током утакмице има тежак задатак против одређеног противника, промена позиција може им пружити потпуно нови начин да утичу на игру.

ЗБУЊИВАЊЕ ДЕФАНЗИВНИХ СТРУКТУРА ПРОТИВНИКА

Већина одбрамбених тимова се унапред спрема и тренира како да се носи са одређеним формацијама или моделима игре. Честе ротације и промене позиција могу изазвати конфузију и натерати противника да константно прилагођава своју игру – нешто за шта можда нису добро припремљени и што повећава могућност грешке.

КРЕИРАЊЕ УГЛОВА ЗА ДОДАВАЊЕ

Кроз координисано кретање, тимови могу отворити путање за додавања који би у другим случајевима били неостварива. Ово може бити посебно корисно против тимова који врше висок пресинг.
 
Међутим, важно је напоменути да иако ротације и позициона флуидност пружају бројне предности, захтевају темељно обучавање и разумевање међу играчима тј. велики степен уиграности. Без одговарајуће комуникације и разумевања, тимови могу оставити велики простор отворен за контранападе протвника или пропустити искоришћавање простора које су креирали.
 
Мајстори позиционе игре попут Јохана Кројфа и Пепа Гвардиоле поштујући принципе у својим тимовима континуирано унапређују елементе игре: игру из позадине, контролу поседа, позиционирање, кретање, компактност, искоришћавање полупростора, комбинациону игру, притискање након губитка лопте, вертикалнау игру и преоптерећење ради изолације.
 
Поменути Гвардиола је са Барселоном, Бајерн Минхеном и Манчестер Ситијем често користио одређене ротације како би помогао својој екипи у нападу. Употреба Лионела Месија као лажне „деветке“ значила је да би се он повлачио дубоко док би крила и понекад централни везни улазили у простор који је Аргентинац остављао слободним. Гвардиола је такође константно користио „обрнуте“ бочне играче, као што су Филип Лам, Кајл Вокер и Жоао Канцело, који би играли као бекови, али би прелазили у централни везни ред. То је онда омогућавало централним везистима да заузму напредније позиције и везистима попут Давида Силве, Илкаја Гундогана или Кевина Де Брујнеа да направе продоре ка последњој трећини терена.
 
 
Ротације су биле и кључни део успеха Јиргена Клопа са Ливерпулом. Његов тим ефикасно ротира игру ка боковима, како током нападачке транзиције, тако и током дужих периода поседа лопте. Крилни играчи попут Садија Манеа, Мо Салаха и Диога Јоте често се повлаче унутра, док се центарфор Роберто Фирмино вешто спушта у централни везни ред. Бекови, Енди Робертсон и Трент Александер-Арнолд, затим пружају ширину напада тиму, док свестрани и енергични везисти попут Вајналдума, Џејмса Милнера или Џордана Хендерсона пружају подршку и покривају простор иза лопте.
 
 
 
Извори: „Принципи позиционе игре“ и „Глас тренера“.
 
ОБЈАВЉЕНО: 26. 08. 2023.

ПОДЕЛИТЕ СА ДРУГИМА!